Света Евхаристија, целивање светих Икона, и болести; Сведочанство живог Православног Предања

о. Никифор Насос ¹

(Текст преузет са званичне интернет странице Цркве ИПХ Грчке)

А) Света Евхаристија – Свето Причешће, „очишћење од сваког зла“

Заиста је несхватљиво ово са чиме се сусрећу наше очи током ових дана! Иначе, несхватљив је и менталитет наше епохе, епохе пометње и смутње, безумља и параноје, сумње и маловерја.

У једном нашем тексту нагласили смо да је случај вируса короне, који је погодио нашу земљу, открио „помисли многих срдаца“. Нажалост, потврдила се ова јеванђељска изрека, с обзиром да смо сведоци једне страшне смутње, где се на богохулан начин повезује свето Причешће са преношењем болести, а у датом случају наведеног вируса. И када се наведено богохулно мишљење о могућности преношења (болести) чује из уста политичара или новинара, то и не чуди толико, због неупућености у црквена питања, противцрквених ставова, али и менталитета у овим круговима. Међутим, када видимо да ову богохулну теорију на делу (у пракси) подржавају високе црквене старешине, почињемо да схватамо да је стање веома опасно и изазива узнемирење.

У уводу бисмо рекли да, ако је за сваког неупућеног човека Свето Причешће носилац микроба, за нас верујуће ова Света Тајна јесте носилац здравља душе и тела!

Света Евхаристија, према нашем живом Предању, израженом од стране истинских његових носиоца – Светих Отаца, као „Тајна над Тајнама и свештенодејство над свим свештенодејствима“ ², представља врхунац боголиког искуства, које нам пружа ова црквена Тајна уопште. Свето Причешће, то Божанско и „Владичино гостопримство и трпеза бесмртности“ ³, једење Тела и Крви Господње представља за верне „лек бесмртности, противотров – да не умремо, него да живимо у Богу кроз Исуса Христа, очишћење од сваког зла“. ⁴ Да, Началник наше Вере, Господ Исус Христос, Којим се причешћују Његове слуге, Он оне које силно жуде за сједињењем са својим Господом, сагласно њиховом духовном стању, „и очишћује, и просвећује, и чини учесницима светлости“, према изванредном песничком језику светлоносног Симеона Новог Богослова. ⁵ И Православнима је познато да када се причешћују, учествују и у Божанству Исуса Христа!

Света Евхаристија, Свето Причешће уопште нема симболички или метафорички карактер, или нешто слично томе. Реч је о стварном (реалном) и онтолошком учешћу у самом обоженом, због ипостасног јединства са Божанском природом Христовом, људском телу Христовом, које постоји на начин постојања Божанске Природе, испуњено њеним нествореним енергијама! ⁶ Када је реч о нетварним Енергијама Божијим, реч је о Слави Божијој, која се поистовећује са Царством Његовим, у коме учествују (=чији су причасници) по Благодати верни, преко Светих Тајни, унутар оквира Цркве. Можемо у датом случају да се подсетимо на речи св. Симеона Новог Богослова, према коме се Павлове „неизрециве речи“ и вечна блага Царства Божијег, „које је припремио Бог онима који га љубе“, поистовећују са Светом Евхаристијом. Заиста, пише у вези тога св. Симеон: „Уз блага припремљена на небесима, то су само Тело и Крв Господа нашега Исуса Христа које ми свакога дана видимо и једемо и пијемо, а мимо њих нигде нећеш успети да нађеш ништа од поменутог, макар обишао читаву творевину“. ⁷ Сагласно речима поменутог св. Оца, дакле, Царство Божије и Евхаристија се поистовећују. Према томе, да ли Царство Божије преноси болести??? Боже нас сачувај такве хуле!

Обратимо сада пажњу на христолошки став св. Максима Исповедника, став који важи управо у евхаристијском богословљу. ⁸ Према св. Максиму, који изражава Христологију, у Христу имамо пуну и праву људску природу, вољу и енергију, дејствујућу, међутим, на начин природе Бога Логоса, јер је Он једини субјект/личност. Потребно је обратити пажњу на овом месту: јер немамо просто пуноћу природе створеног у Христу, већ и могућност те природе «дејствоване и дејствујуће преко својих граница», да прима нестворену енергију Бога, али и да дејствује преко својих видљивих природних граница.

Ова Христолошка теологија преноси се у целини на теологију Свете Евхаристије. И тамо, суштина принесених материјалних елемената, баш као и човечанска природа Христова, остаје неизмењена – и треба да остане неизмењена, јер би у супротном било као да се Бог каје због врсте бића која је створио и тражи нестанак или измену њихове природе. Према томе, та створена материја, која већ постоји, у Духу Светоме слободна од својих створених граница, то јест, постојећа на начин постојања нестворене природе, «дејствована и дејствујућа преко својих граница», пуна благодати обоженог Тела Христовог. ⁹ Ово значи да Часни Дарови, чак иако претрпе спољашње пропадање или ако се нехотице (или и, хипотетички, злонамерно) помешају са вирусима и микробима, постојећа благодат не дозвољава да они буду штетни за здравље вернога, управо зато што, као што је Свети Симеон Нови Богослов инсистирао, већ представљају реалност и присуство Царства Божјег. Дакле, у датом случају важе Христове речи: «и ако шта смртно попију, неће им наудити». ¹⁰

У евхаристијском богословљу св. Симеона Новог Богослова (треба напоменути да се 2022. године навршава хиљаду година од његове преподобне кончине), сусрећемо овај доживљени опит и изражено убеђење, да евхаристијски хлеб и вино истински (стварно) постају Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа. Пише, дакле, и сведочи Цркви овај боговидни Свети Отац који је гледао, сваки пут када је свештенодејствовао Свете Тајне, Благодат Светога Духа над Светим Даровима, следеће:

„Јер тамо где је хлеб Тела и Крви, Логосе
тамо си и ти Сам, Бог мој и Логос,
и они постају истински Твоје Тело и Крв,
наитијем Духа и силом Вишњега“. ¹¹

Кроз евхаристијско причешћивање верни, чланови Цркве, постајемо причасници Божанскога Живота и стичемо по благодати исто оно јединство које има Син и Логос Божији са Оцем Његовим. Светитељ, доживљавајући у евхаристијском учешћу (причешћу) „трезвено пијанство“ Духа, пита и одговара, учећи верне: „Како Син Божији јасно кличе да ће наше јединство са Њим кроз причешће постати као живот и јединство које Он има са Оцем? Јер као што Он је природно сједињен са Својим Богом и Оцем, тако и нас зове да се по благодати, једењем Његове плоти и пијењем Његове крви, сјединимо са Њим и живимо у Њему. А да не бисмо мислили да све потиче од видљивог хлеба, због тога је више пута рекао: „Ја сам хлеб који силази са неба“. И није рекао „који је сишао“, јер то значи да је сишао једанпут. Него шта? Који силази, каже, дакле он свагда и увек силази на достојне и сада се свакога часа појављује“. ¹²

Крв Господа нашег Исуса Христа уништава пропадљивост у крви људској и предаје јој многе и неописиве користи. Св. Григорије Палама пише да нас „она (Крв Господња) чини новима – уместо старима и вечнима – уместо пролазних. Она нас обесмрћује и чини вечноцветајућима, као дрвеће засађено крај извора вода Светога Духа, одакле се сабира плод за живот вечни“. ¹³

Очигледно да за све ово горе наведено не знају они чланови високог клира из иностранства који су се дрзнули да служе, али без дељења Светог Причешћа верном народу (види Митрополија Немачке), или су увели у употребу кашичице за Причешћивање верних за једнократну употребу (види Митрополија Канадска)! Са њихове стране то није само једноставно незнање чињенице да све што бива у Цркви није штетно (чак и обично присуство народа у храму, где постоји Благодат). То није једноставно само грех и неблагочешће, већ пре свега хула на Духа Светога.

Шта више, желимо да нагласимо да верни, који присуствују (се моле) на богослужењима у храму, чак и ако се не причешћују (с обзиром да то није увек могуће за све) и не учествују у Светој Евхаристији, учествују у Благодати и енергетској, рекли бисмо, вези са Духом Светим, унутар свештеног Сабрања Цркве. На тај начин, присутни (тј. молећи се) на храмовном богослужењу причешћују се Богом по енергији, а они који се причешћују (Светим Даровима) причешћују се по својствима. И према јасном разликовању које чини св. Јован Дамаскин, присутни, молећи се просто на богослужењу, причешћују се на анђеоски начин (по енергији), а они који се причешћују – на „начин“ Оваплоћења Исуса Христа, тј. причешћују се својствима Божанства, и у томе се види узвишеност људи у односу на Анђеле. Пише у вези тога врховни познавалац догмата, свети отац, Јован Дамаскин: „Анђели су постали учесници и заједничари, не природе Божанске, већ енергије и Благодати; од људи, пак, учесници и заједничари Божанске природе постају (κοινωνοί θείας φύσεως γίνονται) ¹⁴ они који примају свето Тело Христово и пију Крв Његову. Јер (једно и друго) сједињени су с Божанством по ипостаси; и две природе које примамо у Телу Христовом, нераскидиво су сједињене у ипостаси; и ми постајемо ученици у двема природама: у Телу – на телесни начин, а у Божанству – на духовни начин, или, још боље – у обема – и у једном и у другом смислу“. ¹⁵

Самим тим постаје јасно да се преко Светог Причешћа не само не преноси ништа штетно, већ ни преко присуства верних у храмовима, где богато постоји Благодат током Евхаристије. На тај начин, они који не учествују у Чаши Живота, опет „се причешћују“ Животом. То се дешава јер присуством унутар светотајинског Тела Христовог током Свештеног Сабрања, причешћују се по енергији нетварном Благодаћу, учествују у Животу (у Христу), с обзиром да заједница по енергији значи оживотворење човека, и према томе ништа штетно не може да се приближи животу.

А сада реч о кашичици (лжици). Чули смо и то да ће се верници причешћивати сваки својом кашичицом. Неки су то једнострано и применили. То је званично објавио са амвона свештеник Митрополије Канадске, по заповести Митрополита Сотириоса. Узнемиреност међу тамошњом паством је била велика, као што су показала средства масовних информација (интернет). И то је једна неприличност, да не кажемо богохулна мисао, теорија и подстицај. У вези употребе кашичице у Евхаристији постоји у нашој црквеној историји разноврсност. Нпр. први Хришћани причешћивали су се Телом Христовим руком, као и свештеници у олтару, међутим причешћивали су сви заједно из заједничког Путира. У наставку, због лако схватљивих разлога, када се Црква увећала, када су Је верни испунили и могли да иду из једног града у други и да приступају овој Светој Тајни, појавио се проблем безбедности предавања и тако је установљена кашичица, да би се верни потпуно безбедно причешћивали Телом и Крвљу Христовом непосредно у своја уста. Осим тога, постоје и свети Канони који одређују да мора да се обезбеди тај начин предавања и постоје коментари разних канонолога, који, у оном периоду црквене историје, наглашавају да је опасно да било ко има у својим рукама освећени Хлеб. Тада су многи могли да буду непажљиви, и да из њихових руку падне освећени Хлеб или да Га сачувају са (неким) другим циљем. Св. Никодим Светогорац у вези тога наглашава, у тумачењу 101. Канона Пето-шестог Сабора: „Разлог што је установљена кашичица јесте то да су поједини, претварајући се да су Хришћани, или јеретици, или сујеверни људи, узимали у руке Свети Хлеб, или су га бацали, или си га сакривали, или су га користили за магију и друге зле ствари. Због тога је увођењем кашичице, која предаје свето Причешће у уста, одстрањен сваки разлог или изговор за такво ниподаштавање ове Свете Тајне“. ¹⁶

Постоје, у сваком случају, релевантни Канони који одређују шта треба или не треба да чини Црква у сваком (конкретном) случају. Постоји и живот у Духу Светоме и опит (искуство) Цркве, као Тела Исуса Христа унутар света и заједнице Светих. Овај опит најочигледније сведочи да се никада није појавила (изразила) сумња у вези преношења болести или инфекције (заразе) преко свештеног сасуда, унутар ког се налазе Тело и Крв Христова.

Већ и сама сумња да би кашичица, којом се причестио неко ко би могао бити носилац неке болести, могла да пренесе ту болест, представља израз неверовања. То важи, јер онај који сумња у то, клирик или лаик, не зна чиме се причешћује и у чему учествује. Или, боље рећи, не схвата да се причешћује Телом и Крвљу Онога Који је победио смрт, Који је згазио ђавола и грех, и јесте носилац живота. Дакле, било какви могући микроби не могу да имају било какву силу истовременог боравка у овоме Телу, Које јесте Тело Бога и Које спаљује све што није Бог. Према томе, свака таква помисао о обезбеђивању (заштити) верних јесте од лукавога (злога). И сваки покушај да покажемо „икономију“ (снисхођење) према таквом маловерју завршава у безаконој икономији, и то не у икономији, већ у потхрањивању овог неверја.

А и теорија о раздвајању Светог Причешћа од сасуда јесте такође, благо речено, неприхватљива. И то због тога, јер би према овој логици, све то – и Свети Путир, које је сасуд у коме се држи Тело и Крв Христова, или Дискос на коме јесте Тело, требало сматрати сумњивим (упитним) у односу на деконтаминацију (дезинфекцију), пре и после. И кашичица такође јесте свештени сасуд, који служи самом предавању Тела и Крви Христове. С обзиром да Тело и Крв Христова оживљава („обесмрћује“ према црквеној химнографији) нас саме, зашто онда да не дејствује дезинфекцијски (деконтаминирајуће) на бактерије, и хигијенски и заштитно на свети храм где се врши Богослужење Истинитога Бога? Свето Причешће јесте Христос Који се приноси. Као што се мења начин постојања људскога тела Христовог након Васкрсења, и оно већ јесте обожено Тело које улази „док су врата затворена“, на исти начин се претварају састојци хлеба и вина, тј. претвара се начин постојања ових материјалних елемената. Будући да се то дешава, освећујућа Благодат не дозвољава дејство било какве бактерије, вируса (или било чега другог) што може да постоји у кашичици и у Светоме Путиру! Искуство употребљавања кашичице важи у Цркви већ током једног миленијума и никад се није појавила никаква сумња (није се појавио никакав спор око тога).

Према томе, нека знају они који новаторски и дрско предлажу такве промене, да Црква приступа променама, (пре)уређењима итд. када постоји оправдани пастирски разлог. И тада кад је Црква установила употребу кашичице у Причешћивању није, наравно, постављала хигијенско питање и приступила, помоћу светих Канона или праксе, решењу усвајања неког другог начина Причешћивања, јер то би представљало сумњу у Свету Тајну. Међутим, поставило се питање безбедности у предавању Самих Светих Дарова и ништа друго. Није постојала никаква брига око тога да би причасник могао да се разболи од неке болести, већ брига око заштите Светих Дарова.

Ако, дакле, у овом искушењу – стварне или вештачке – кризе ми паднемо у искушење сумње или страха од ширења зараза преко Светог Причешћа, тада у суштини отпадамо од Цркве. И то због тога што служашчи (литург), који је „на месту и у обличју Христа“, позива верне да приступе Чаши Живота „са страхом Божијим“. Ако неко нема страха према Богу „са вером“, што значи непоколебљиву веру и без трага маловерја, тада „почиње да тоне“, као што се десило са Апостолом Петром, које је „са вером“ ходао по таласима, а када је имао помисли маловерја, као што се види у јасној изреци Христовој, „маловерни, зашто посумња“, тада је почео да тоне, због тога је и тражио спас са вером према Христу и спасао се. Дакле, није ситница овај литургијски позив: „са вером“, као ни „са љубављу“. Ово „са љубављу“ се говори да би се у верном који се причешћује десило преливање ове нетварне љубави Божије унутар њега, да би примио по Благодати ову љубав који има Отац у Сину, Син према Оцу и Син према Својим ученицима, и према свим члановима (удовима) Његовог Тела. Ову љубав од нас тражи Бог.

Сагласно томе, постоје уопште ова три услова за приступање Светој Евхаристији, на првом месту исправна Вера, (затим) покајање и чистота верника. Ови услови нам обезбеђују у потпуности све оно у што се несумњиво уверило и преживело у две хиљаде година црквеног живота и опита, све до данас. Не постоје научна, нити било која друга сведочанства, која потврђују да су се разболели свештеници, који су употребили Свете Дарове из истих оних Путира из којих су причешћивали отворено болесне, али и мноштво неприметно болесних. Не постоји никаква таква потврда и, према томе, Црква, као Тело Христово и заједница Светих унутар историјске стварности (реалности), не може да се сагласи са било каквим мишљењем неверних, маловерних, злонамерних или оних који несвесно изражавају своја мишљења у вези тога што представља срце и срж богослужбеног живота.

Б) Свете Иконе као носиоци Божанске Енергије

Након отварања храмова по наређењу државе, након богохулних ставова о преношењу болести преко Свете Тајне Свете Евхаристије, светлост јавности угледале су и остале теорије, које су повезане са поклоњењем светим Иконама (њиховим целивањем) и преношењем вируса. Истовремено су и стављане траке испред светих икона, ствар која је саблазнила многе Хришћане. Због тога, расуђујемо да би било корисно да у овом одељку направимо једно кратко излагање (осврт) у вези светих Икона, и њиховом богословском значењу.

Свете Иконе се светотојинском Телу Христовом приказују „у облику“ ћутљиве проповеди, хармонично спајајући Очовечење Божије и обожење људи. Оне су „језиконосне књиге“, према речима светих Отаца наше Цркве, књиге за неписмене.

„Што је за писменог књига, то је за неписменог – икона; и што је за слух – реч, то је за вид – икона, јер се преко ума с њим [тј. са прволиком – прим. прев.] сједињујемо“. ¹⁷

Чињеница је да наша Православна Црква има став да икона, уметност (техника) изображавања, има своје богословско утемељење у Очовечењу Бога Логоса. То показују и сведочанства из Новог Завета која се на то односе, на првом месту сведочанство Јеванђелиста Јована који снажно кличе: „Што беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима својима, што сагледасмо и руке наше опипаше…“ ¹⁸ . Њега Ког видесмо „дошавшег у телу“, Њега изображавамо, као и остале свете личности, Богородицу, Свете, Анђеле. Заиста, веза између Оваплоћеног Логоса и изображавања води свете Оце, а и Саборе, да одогматизују у вези тога да: „Бог, некада бестелесан и немајући облик, није био ни на који начин изобразив. А сада, када се Бог јави у телу и са човеком поживи, изображавам оно што је код Бога видљиво“. ¹⁹ Повезано са тим, долази нам на ум најбогословскији Кондак јутрења Недеље Православља, у коме се представља Богородица као први на неки начин живописац-иконописац у историји, јер је она „изобразила“, описала Неописивог Логоса кроз Очовечење, у којем је догађају и Тајни она као „служитељка спасења“ послужила. Заиста, неописиви Логос Очев постао је описив и видљив у свету помоћу свог Оваплоћења од Преблагословене Марије и Мајке Његове, и помоћу Очовечења обновио је Свој лик (своју икону), човека, који се оскрнавио због греха. „Неописив Логос Очев, описан је Оваплоћењем из тебе Богородице, и оскрнављени (укаљани) Адамов лик је обновио, кад се својом божанском добротом са њиме сјединио“. С обзиром да је Бог Логос „Оваплоћењем постао описив“, ми Га изображавамо „у храмовима и изображењима“, као што читамо у Синодику Православља. „Они који су видели Господа изобразили су Га таквог каквим су Га видели“. ²⁰ Икона, дакле, представља израз историјског опита.

Неопходно је да се нагласи да је света Икона носилац нетварног (нествореног) Божанства. Гледање на Икону има за верне уздижући карактер и води их ка духовном гледању оног лика-лица кога она изображава. Према великом догматологу Цркве, св. Јовану Дамаскину, када човек само гледа свету Икону, освећује се преко очију, које су прво од чула, као што јасно каже, јер Икона је носилац Благодати онога ко је изображен. Наравно, када јој се поклања (када се целива), јер то представља тешњу везу, прима пре свега Благодат изображаванога. Свети Никифор, Патријарх Константинопољски Исповедник, јасно наглашава да се „кроз Икону (изображење) познаје Архетип (Оригинал)“ ²¹ , формулација која открива богословско употребљавање Светих Икона, које, сагласно овоме, служе као некакав позив на учешће у стварности прототипа, као позив на разговор и личну везу са изображаваним ликом-лицем.

Православни се поклањамо и Иконама наших Светитеља, одајући њима част и поштовање, јер обожавање се одаје-указује једино Богу, знајући да се ова част уздиже до Бога, Који је иначе прославио Свете. Икона, према томе, има триадолошко значење, с обзиром да уздиже ка Богу, јер човек јесте икона Божија, с обзиром да му је приликом стварања као дар дато оно што је „по лику“ („по икони“), са перспективом „по подобију“, као што је познато. Због тога и читамо у Делима Васељенских Сабора да „Икона (образ) Божији јесте по икони Божијој саздани човек, а нарочито онај који је постао станиште Светога Духа. С правом, дакле, поклањам се и поштујем икону слугу Божијих и прослављам дом Духа Светога“. ²² Прикладно томе, дакле, св. Јован Дамаскин, убеђено тврди да су свете иконе „испуњене Духа Светога“ ²³ и „сасуди божанске енергије“. ²⁴

Поклањање материји (целивање материје) иконе и част која јој се одаје, „прелази на прволик“, према познатој изреци св. Василија Великог, коју је поново изложио (изразио) Свети VII Васељенски Сабор: „Част која се одаје икони прелази на прволик, према Василију Великом. Циљ увођења часних икона у употребу пун је благочешћа (=Православног Исповедања), као што говори Златоуст“. ²⁵ Међутим, дужни смо да знамо да не само поклоњење и част, већ и не-поклоњење и не-част према свештеним иконама „прелази на прволик“! И то представља иконоборачко поступање (деловање). Да ли то схватају они који забрањују поклањање светим и часним Иконама (њихово целивање) стављајући испред њих препреке за приближавање верних њима? Да ли знају да све оно што се посвећује Богу и Светима учествује у Благодати и јесте свештено и свето? Црква је кроз Васељенски Сабор изразила став да су Иконе истоснажне са Јеванђељем, Крстом или свештеним сасудима. „Знајући то ми јединоме Богу приносимо служење у духу и истини, а све што му се приноси и посвећује, било да је свето изображење часнога Крста, било свето Јеванђеље, било часне Иконе, било да су свештени сасуди, с љубављу целивамо и прихватамо, будући да се надамо да ћемо од њих примити освећење“. ²⁶

Ради се, дакле, о Догмату Цркве, а не о некаквом побожном обичају. Јер управо зато што јесте Догмат видимо у Записницима одлука Седмог Васељенског Сабора да се одређује, да онај ко се не поклања светим Иконама, ако је клирик да се рашчини, а ако је лаик да се одлучи.

Чему, онда, сва ова бука, страх и неспокојност да се можда… не заразимо преко поклањања светим Иконама [целивања светих Икона]? Они клирици који су саветовали верне да се не поклањају светим Иконама [да не целивају свете Иконе] да се не би заразили, чине најтежи грех и треба да знају да је материји Иконе дата Благодат од Бога, због имена ког Икона носи. „Благодат Божија даје се материјама, кроз име изображаванога“ ²⁷ ! Ево, дакле, „знакова времена“ пред нама…

У овом тексту је било речи о Светој Евхаристији и о светим Иконама. И наглашено је да верни, од онога што се чини у богослужбеном смислу и од онога што постоји свето-духовски унутар православног храма, примају само благослов, благодат и освећење. Завршавајући, додали бисмо један веома значај исечак од, у правом смислу литурголога, св. Симеона Богослова, названог „Мистагогом“, у коме се описује светост (свештеност) храма.

„Храм је посвећен Богу и његово је станиште (дом). Бог Сам се налази у храму. Такође, и Свети, коме је посвећен храм, борави у храму као у своме дому. И својом душом је присутан невидљиво, а много пута и преко својих моштију које се телесно налазе тамо и дејствује божанском силом и Благодаћу. С обзиром да смо људи састављени, двоструки, од душе и тела, примамо божанске дарове на двоструки начин, невидљиво и видљиво. Због тога и на материјалне и опипљиве ствари силази Благодат и остаје и делује за нас благовољењем Оца и милошћу Онога који се оваплотио за нас и двоструко нас пресаздао, и наиласком и присуством Духа Светога, Који је садејствујући Њему и неодвојив. И то најочигледније видимо. У храмовима дејствују божанске силе, и јављање Анђела и Светих чине чудеса; испуњују се молбе; дешавају се исцељења болесних. Чак и бездушни (неживи) предмети у храмовима, вода и камење, стубови и прекривачи (завесе) и гвожђе освећују, наравно не саме по себи, с обзиром да су бездушне (неживе) и створења Божија и сама по себи немају ничега. Али делују Благодаћу Божијом и призивањем Имена Светитеља храма, да би се ми осветили. Тамо, дакле, где постоји назвање и призивање имена Бога, Који је створио све, Свете Тројице, Који је једини истински Бог, тамо је све свето, и (оно) све освећује и исцељује и спасава Благодаћу Божијом“.

Напомене

О. Никифор је свештеник Цркве ИПХ Грчке под Архиепископом Атинским г. Калиником – прим. прев.
Свети Симеон Солунски, О светој Литургији (Συμεῶνος Θεσαλονίκης, Περί τῆς ἱερᾶς Λειτουργίας, οη΄, PG 155, 253C).
Види Канон на јутрењу Великог Четвртка: „Гостопримства Владичиног, и бесмртне трпезе“.
Свети Игњатије Богоносац, Посланица Ефесцима (Ἰγνατίου Θεοφόρου, Πρός Ἐφεσίους, PG 5, 753Β-756Α).
Песничка молитва, из Молитвеног правила пре Светог Причешћа.
Πρωτοπρ. Ν. Λουδοβίκου, Μεταλαμβάνοντας σέ καιρούς Πανδημίας, Ἄρθρο, στό Antifono.gr.26-3-2020. Српски превод текста могуће је наћи нпр. на интернет страници Православне Митрополије црногорско-приморске (СПЦ); види О. Никола Лудовикос – Причешћујући се у време пандемије
Πρωτοπρ. Ν. Λουδοβίκου, Ἡ κλειστή πνευματικότητα καί τό νόημα τοῦ ἑαυτοῦ, ἐκδ. Ἑλληνικά Γράμματα, Ἀθήνα, 1999, σσ. 163-164.
Βλ. Πρωτοπρ. Ν. Λουδοβίκου, Μεταλαμβάνοντας σέ καιρούς Πανδημίας, Ἄρθρο, στό Antifono.gr.26-3-2020.
Прим. прев.: С обзиром да се хлеб и вино претварају у истинско и стварно Обожено Тело и Крв Христову, Који су ипостасно сједињени са Божанством, и с обзиром да је у свакој и најмањој честици и капи Светих Дарова присутан свецели Христос, Евхаристиологија је у потпуности повезана са Христологијом и неодвојива од ње. Свети Јован Дамаскин о Светим и Пречистим Тајнама, између осталог, каже: „(…) Пошто је, дакле, у горњој одаји светог и славног Сиона, заједно са својим ученицима, јео древну пасху и испунио стари завет, Христос омива ноге својим ученицима (Јн 3,15 и даље), предајући им тако символ крштења. А затим, преломивши хлеб, раздао га је њима, говорећи: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи на отпуштење греха (1. Kop 11,24). Исто тако, узевши чашу са вином и водом, предао ју је њима, говорећи: Пијте од ње сви; ова је чаша Нови Завет у мојој крви која се за вас излива на отпуштење греха; ово чините, кад Год пијете, у мој спомен Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете и васкрсење Његово исповедате, докле не дође (1. Кор 11,25-26).

Ако је, дакле, реч Божија жива и делотворна (Јев 4,12) и ако шта год хоће, све Господ чини (Пс 135,6), ако је рекао: Нека буде светлост (Пост 1,3), и би светлост; нека буде копно (Пост 1,6), и постаде; ако се Речју Господњом небеса створише, и духом уста Његових сва војска њихова (Пс 33,6); ако су небо и земља, те вода и огањ и ваздух и сав њихов красни поредак саздани речју Господњом, а нарочито човек, то многохвално живо биће; ако је својом вољом сам Бог Логос постао човек и пречисту и нескверну крв Свете Приснодјеве бесемено учинио својим телом, зар Он не може хлеб учинити својим телом, а вино и воду својом крвљу?

Рекао је Бог у почетку стварања: Нека пусти земља из себе траву, биље (Пост 1,11), те до данас, кад киша пада, пушта своје изданке потакнута и оснажена заповешћу Божијом. Рекао је Бог и: Ово је тело моје, и Ово је крв моја, и: Ово чините у мој спомен (1. Кор 11,25), и Његовом свемогућом заповешћу то и бива, док не дође; јер тако је рекао: Докле не дође. И осењујућа сила Светога Духа призивањем постаје киша за ово ново земљоделство; јер као што је Бог све створио енергијом Светога Духа, тако и сада енергија Духа остварује оно што је натприродно, што није могуће појмити другачије него само вером. Како ће то бити, вели света Дјева, кад ја не знам за мужа? Арханђео Гаврило одговара: Дух Свети доћи ће на тебе, и сила Вишњега осениће те (Лк 1,3 и даље). И ти још питаш: како хлеб може постати тело Христово, а вино и вода крв Христова? А ја ти кажем: Дух Свети силази и чини оно што превазилази разум и мисли.

А хлеб и вино узимају се при причешћивању: јер Богу је позната људска слабост да углавном са одбојношћу одбацује оно што није употребом упознао; својим уобичајеним снисхођењем Бог оним што је уобичајено нашој природи чини оно што је натприродно; те као што је при крштењу, будући да се људи обично водом умивају и уљем помазују, спрегао са уљем и водом благодат Духа и крштење начинио бањом (Тит 3,5) препорода, тако исто је, будући да људи уобичавају да једу хлеб и да пију воду и вино, спрегао са хлебом и са вином своје божанство и учинио их својим телом и својом крвљу, да бисмо ми, кроз оно што је уобичајено и сходно нашој природи, доспели до онога што је натприродно.

Тело је истински сједињено са божанством, оно тело које је од свете Дјеве; али не тако што силази оно тело које се вазнело на небо, већ што се сам хлеб и само вино претварају у тело и крв Божије. Но ако истражујеш начин на који то бива, довољно је да чујеш да то бива Духом Светим, и то управо онако како је Господ за себе и у себи Духом Светим саздао тело од свете Богородице. И ништа више не знамо него да је Логос Божији истински и делатан и свесилан, док је начин недоступан испитивању. Но, није наодмет и ово рећи: као што се једењем хлеб природно претвара у тело онога који једе, а вино и вода се природно претварају у крв онога који пије, те тиме не настаје неко друго тело осим његовог ранијег тела, тако се и хлеб предложења и вино и вода призивањем и силаском Светога Духа претварају у тело и крв Христову, и нису два тела, него једно исто.

Онима који се са вером достојно причешћују, свето Причешће дарује отпуштење грехова и живот вечни и очување душе и тела, а онима који се са невером и недостојно (l. Kop 11,27 и 29) причешћују, оно бива на осуду и казну, као што је и смрт Господња онима који верују постала живот и непропадивост на уживање вечнога блаженства, док је оним који нису поверовали и онима који су Господа убили ( 1.Сол 2,15), на осуду и вечну казну.

Нису хлеб и вино обрасци (видови) тела и крви Христове – далеко било – него су само тело Господње, обожено, јер сам Господ је рекао: Ово је, не обличје тела, већ тело моје, и не обличје крви, већ крв, а пре тога рекао је Јудејима: Ако не једете тело Сина Човечијега… немате живота у себи вечнога… Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће ( Јн 6,53 н 55), и опет: Који ме једе живеће (Јн 6,58).

Због тога, приступимо светом причешћу са страхом и чистом савешћу и непоколебивом вером, те ако не сумњамо биће нам у свему онако како верујемо. Почаствујмо га, пак, сваком чистотом, и душевном и телесном, јер и оно само је двојако. Приступимо му са пламеном жељом и крстообразно наместивши руке [древно предање Цркве било је да хришћани приступају светом причешћу скрштених руку на прсима] да бисмо примили тело Распетога; и подижући своје очи и усне и чела причестимо се божанском жеравицом, да би огањ жеље која je у нама, примивши жар од жеравице, спалио наше грехе и просветлио наша срца, и да бисмо се, причешћујући се божанским огњем, распалили и обожили. Жеравицу (Ис 6, 6) је, наиме, видео пророк Исаија: а жеравица није тек дрво, већ дрво сједињено са огњем; тако и хлеб светога причешћа није обичан хлеб, већ хлеб сједињен са божанством; а тело сједињено са божанством није само једна природа, већ једна је природа тела, а друга је природа са њим сједињенога божанства; према томе, то двоје заједно нису једна природа, већ две.

Хлебом и вином је Мелхиседек, свештеник Бога Вишњега, дочекао Аврама (Пост 14,18; Јев 7,1) када се овај враћао из боја са иноплеменима. Та његова трпеза била је праобраз ове светотајинске трпезе, на онај начин на који је онај свештеник био образац и прилика истинскога првосвештеника Христа: Ти си, вели Писмо, свештеник довека по реду Мелхиседекову (Пс 110,4; Јев 7,17). Овај хлеб светога причешћа изображавали су хлебови предложења (Лев 24,5-9). Јер то je чиста, односно бескрвна жртва за коју је Господ преко пророка говорио да ће се Њему приносити од излазака до запада сунца (Мал 1,11).

Тело и крв Христова заузимају место у саставу наше душе и нашега тела; не троше се нити пропадају, нити се налазе у ономе што из тела исходи – далеко било – већ пребивају у нашој суштини и одржавању, постајући одбрана од сваковрсне штете, и средство за очишћење од сваке прљавштине; те ако примамо патворено злато, причешће га очишћује огњем расуђивања, да не бисмо на будућем судишту били осуђени скупа са светом. Јер нас чисти болешћу и сваком врстом недуга, као што вели божански апостол: Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А када нам суди Господ, кори нас, да не будемо осуђени са светом (1. Кор 11, 31-32). А то je оно, што каже: Јер који недостојно једе и пије тело и крв Господњу, суд себи једе и пије (1. Kop 11,29). Њиме очишћени сједињујемо се са телом Господњим и са Духом Његовим, те постајемо тело Христово.

Тај хлеб је првина будућега хлеба, који је хлеб насушни (Мт 6,11); јер реч насушни знаменује или будући хлеб, односно, хлеб будућега века, или онај хлеб који узимамо ради одржања свога постојања. Било да је овако или онако, он се са правом назива телом Господњим; јер плот Господња је дух који животвори, пошто је од животворнога Духа зачета: Што је рођено од Духа, дух је (Јн 3,6). А ово кажем не да бих укинуо природу тела, већ желећи да покажем оно што је у њега Животворно и божанско.

Иако су неки хлеб и вино назвали видовима (ἀντίτυπα, обрасци) тела и крви Господње, као што је рекао богоносни Василије, нису то говорили након њиховог освећења, него пре но што су освећени, називајући тако сам принос.

Причешће се тако назива јер се њиме причешћујемо божанством Исусовим. Назива се још, а уистину то и јесте, заједничарењем (κοινωνία, општење) јер њиме заједничаримо са Христом и постајемо учесници Његовог тела и Његовог божанства. Међутим, кроз причешће и ми узајамно заједничаримо и сједињујемо се; јер, будући да се од једнога тела причешћујемо, сви постајемо једно тело (1. Кор 10,17) и једна крв Христова и удови један другога, јер смо постали сутелесници (Еф 3,6) Христови.

Свом снагом се, дакле, пазимо да не узимамо причешће јеретика, нити да им дајемо: He дајте светиње псима, вели Господ, нити бацајте бисера својих пред свиње (Мт 7,6), да не бисмо постали учесници њиховог кривославља и њихове осуде. Јер ако смо у јединству са Христом и узајамно са сваким од нас, онда се свакако, и са сваким ко се причешћује скупа са нама, сједињујемо својим благовољењем; јер то јединство бива по благовољењу, а не без нашега расуђивања. Јер сви смо једно тело, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо (1. Кор 10,17), као што вели божански апостол.

Но хлеб и вино се називају видовима будућих добара, не по томе што нису истински тело и крв Христова, већ по томе што сада кроз њих учествујемо у божанству Христовом, док ћемо тада учествовати само гледањем“. (Свети Јован Дамаскин, Источник знања, „Тачно изложење Православне вере“, (Београд-Никшић, Јасен, 2006) 312-319).
Мк. 16:18.
Συμεῶνος Ν. Θεολόγου, Ὕμνοι θείων ἐρώτων, XV, SC 156, 55-59. Πρβλ. Θεοφ. Ἀμπαντζίδη, Τό ἐνυπόστατον φῶς, σπουδή στίς προϋποθέσεις τῆς θέωσης κατά τόν Συμεών τόν Νέο Θεολόγο, ἐκδ. Δόμος, σελ. 329.
Етичко слово 3 (Λόγος Ἠθικός 3ος, 7, SC 122, 506-517). Српски превод према Симеон Нови Богослов, Сабране беседе, превод са грчког Јелена Петровић (Београд, издавач Образ светачки, 2005).
Григорије Палама, Омилија 56, 6.
Πрим. прев.: Св. Јован Дамаскин наглашава узвишеност људи у односе на Анђеле, с обзиром да се људи причешћују Светим Тајнама, тј. Обоженим Телом и Крвљу Христовом. Св. Јован Дамаскин се у речима „заједничари Божанске природе постају“ очигледно позива на речи св. Апостола Петра: „Пошто нам је његова божанска сила даровала све што је потребно за живот и побожност, познањем Онога који нас позва славом и врлином, кроз које су нама дарована драгоцјена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе (γένησθε θείας κοινωνοὶ φύσεως), избегнувши похотну трулеж у свету“. (2 Петр. 1:4). Ово место се, међутим, ни у ком случају не сме схватити као да верни који се причешћују Светим Тајнама постаје причасници нетварне суштине Божије. Иначе, речи природа (φύσις) и суштина (οὐσία) се код Светих Отаца обично користе као синоними. Суштина Божија је према учењу Цркве у потпуности непричасна, несхватљива, неприступачна, неизрецива и неописива за сва створења. Као што св. Никодим Светогорац тумачи ово место, реч „природа“ (φύσις) овде треба схватити у смислу нетварне Енергије и Благодати Божије, тј. не каже Апостол Петар да постајемо причасници суштине Божије (што би представљало јерес месалијана, варлаамита и акиндиноваца), већ природне-суштинске нестворене Енергије, Силе и Благодати Божије. Према св. Никодиму: „Учешће у природи Божијој (причасност природи Божијој), које помиње овде врховни Апостол, јесте то да вером и врлинским животом очишћени и усавршени Хришћани постају причасници и учесници у Божијим савршенствима и енергијама и силама и благодатима, и једноставно, у својствима (προσόντα) Божијим, које је овде врховни Апостол назвао „природом“ (φύσις), јер су она сједињена са Божанском природом и неодвојива од ње, и следствено томе, јер су суштинска и природна Божија (=савршенства, енергије, силе, благодати). Јер природом се назива и оно што је природно [тј. што припада природи]“ (Ὁσίου Νικοδήμου ἡμῶν Αγίορείτου, Ἑρμηνεία εἰς τὰς ἑπτὰ Καθολικὰς Ἐπιστολὰς τῶν Ἁγίων Ἀποστόλων, Θεσσαλονίκη, ἐκδόσεις: «ΟΡΘΌΔΟΞΟΣ ΚΗΨΕΛΗ», 345-347).
Πρός τούς διαβάλλοντας τάς Ἁγίας Εἰκόνας, Κριτική ἔκδοση KOTTER III, 26.
Πηδάλον, ἐκδ. Ἀστέρος, σελ. 311.
Ἰωάννου τοῦ Δαμασκηνοῦ, Πρός τούς διαβάλλοντας τάς ἁγίας εἰκόνας 1, 17, PG 94, 1248.
1 Јов. 1:1 и Јн. 14:7-10
Ἰωάννου τοῦ Δαμασκηνοῦ, Λόγος α΄, κεφ. 16, PG 94, 1245.
Mansi 12, 963 C.
Νικηφόρου Κωνσταντινουπόλεως, Ἀντιρ. 3, PG 100, 405 BC.
Mansi 13, 49.
Λόγος Πρῶτος Ἀπολογητικός πρός τούς διαβάλλοντας τάς Ἁγίας Εἰκόνας, PG 94, 1249D.
Исто.
Mansi 13, 93C.
Mansi 13, 309-377. Βλ. πρωτοπρ. Θεοδώρου Ζήση, Οἱ Εἰκόνες στήν Ὀρθόδοξη Ἐκκλησία, Θεσσαλονίκη 2007, σελ. 27-28.
Ἰωάννου τοῦ Δαμασκηνοῦ, Περί εἰκόνων 1, PG 94, 1264B.