Синодско саопштење у вези украјинског питања

Атина, 9/22.9.2018.
+ Св. Богоотаца Јоакима и Ане

Свети Синод Цркве ИПХ Грчке, под Његовим Блаженством Архиепископом г. Калиником, поводом неслагања између Константинопољске и Московске Патријаршије по питању украјинског питања износи следеће став:

Овај жестоки спор је жалостан, с обзиром да се ради о борби за сферу утицаја и у црквеним питањима, са видљивим упливом светског начина размишљања, али и страних фактора. Званично је прихваћено да се све одвија у оквирима једне оштре политичке борбе. И док с једне стране Константинопољска Патријаршија теоретски осуђује етнофилетизам, истовремено предузима покушаје признавања аутокефалности украјинских расколника – етнофилетиста. Са друге стране, и централистичка и хегемонистичка Московска Патријаршија устраја на застарелим облицима контроле и наметања из прошлости.

Позивање на свете каноне и патријаршијска документа (текстове) и њихово тумачење [које износе] је селективно, са циљем да се оправдају избори обе стране које, као што се види, већ одавно гаје дубоко противљење и антипатије, са исходом прекидања помињања Константинопољског Патријарха од стране Московљана. Према томе, било би боље да сви они који осуђују [прекоревају] старокалендарце због унутрашњих подела окрену своју пажњу на другу страну и да се посраме, бринући се прво око сређивања своје куће. Такође, ако неко због позивања на канонска и јурисдикцијска питања тако олако прекида помињање Константинопољског Патријарха, уопште није праведно да се прекоревају ревнитељи [зилоти] Вере, а нарочито да се немилосрдно гони овај њихов избор, с обзиром да су прекинули помињање Константинопољског Патријарха искључиво због питања Православне Вере, имајући канонско право да то учине.

Са стране Москве један је епископ у свом интервјуу, који је објављен на грчком, споменуо хипотетички да би могла једна Патријаршија, вероватно његова, као узвратни ударац на све оно што чини Васељенска Патријаршија у Украјини, да призна старокалендарце у Грчкој, које је раније називала расколницима, као Грчку Цркву и тиме би новаторска новокалендарска црква била присиљена да се одрекне новог календара и сједини са њима, јер у супротном треба да буде названа неким другим именом.

Ми, милошћу (благодаћу) Божијом, напомињемо свима да нисмо раскол, јер наши преци су се одвојили 1924. године од оних који су проузроковали раскол у литургијском и еортолошком јединству Цркве антиканонском и једностраном реформом Календара, коју су спровели са циљем да би заједно (истовремено) славили са злославнима/инославнима са Запада. Не очекујемо никаквог признања од оних са којима немамо никаквог општења због Православне Вере. Подвлачимо да је потпуно неумесно, преварно и погрешно упоређивање етнофилетистичких раскола, попут оних у Украјини, као и на другим подручјима Балкана, са нама Истински Православним Хришћанима Грчке (старокалендарцима), који немамо никакве везе са овим [расколима] у нашој скоро стогодишњој крвавој и славној историји и сведочењу.

Као што је познато, након упокојења нашег Првојерарха св. Исповедника бившег Флоринског Митрополита Хризостома Кавуридиса (+1955), наша Црква је добила канонске епископске хиротоније од стране Руске Православне Заграничне Цркве (1960. и 1962. године), које су саборски признате од стране св. Митрополита Филарета (Вознесењског) и његовог св. Синода (Сабора). Јерархија наше Цркве, са својом догматском и канонском пуноћом и саборношћу, представља Чувара и Изражаваоца стварног Православља у нашој отаџбини и заједно са Истински Православним Црквама Румуније, Руске Дијаспоре и Бугарске оптужује и осуђује јеретичко скретање екуменизма, којим су на исти начин погођене и Константинопољ и Москва, као и сергијанства, којим је Москва погођена још од времена атеистичког ропства. Наравно, током прошлог века руска земља је натопљена крвљу св. Новомученика, али управо они су били ти који нису хтели да чине компромис са атеистима.

На Конференцији 1948. године у Москви постојале су и неке православне одлуке у подршку Црквеног Календара и против екуменизма. Међутим, од 1961. године па надаље, иако су се Московљани држали и држе се Отачког Календара, ипак су ушли у Екуменски покрет и покушали да превазиђу и саме Фанариоте у њиховом екуменистичком усхићењу. Након пада комунизма, током 1990-их, десило се буђење антиекуменизма у Русији, због чега је екуменистичко вођство Московске Патријаршије, укључујући и садашњег Патријарха, покушало да га на сваки начин угуши и онемогући, на разочарење значајног дела њиховог клира и народа, вођеног предањским начелима.

Чињеница да Московска Патријаршија није потписала Документ из Равене 2008. године са папистима, а такође није учествовала, у сваком случају не због питања Вере, ни на екуменистичком лажном сабору у Колимбарију (на Криту) 2016. године, не значи ништа суштинско са православне тачке гледишта.

Ако Москва жели да преузме улогу бранитеља Православља, којег су искварили и изменили екуменисти, онда има и прилику за то: Божијим укрепљењем и отресавши било који страни утицај, видљив и невидљив, нека се одрекне и осуди сергијанство и екуменизам и на заиста Великом Сабору Православних нека осуди лажни сабор у Колимбарију, као и све оне који су учествовали на њему и тиме постане бастион Православља у епохи великог отпадништва. У томе ће у нама наћи топле пријатеље и подржаваоце.

Ако то не учини, онда декларације и прецизност за канонска и јурисдикцијска питања неће представљати Исповедање Вере на славу Божију и општу корист Цркве и Пастве, већ ће представљати једноставно борбено противљење и одговарајуће узвраћање на заиста опасне јурисдикцијске потезе Константинопољске Патријаршије, који бивају ношени и надахути, као што је претходно наглашено за обе стране, светским начином мишљења и деловања. А управо то је оно што проузрокује и што ће проузроковати антагонизам међу њима са непредвидивим последицама!

Желимо и молимо се да се схвати, да се без Истине Православља и његове пуноте Светог Предања боре и узалуд труде „за много“ они који се данас препиру у вези украјинског питања, а сутра вероватно у вези неког другог. Њихов јеванђељски „добри део“ им измиче. Они који то схватају, дужни су да изврше своју дужност и удаљивши се од својих лажних пастира, које је разјела јерес екуменизма и посветовњачења, нека пронађу прибежиште у луци Благодати Истинског Православља.

Господ наш Исус Христос уверава нас и пита: „Каква је корист човека ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? Јер ће доћи Син Човечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Мт. 16:26-27). „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи [православну] веру на земљи?“ (Лк. 18:8).

Из Секретаријата Св. Синода

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *