Разговор преп. Макарија Великог са лобањом идолског жреца

Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? – Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. – Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? – Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице. – Чувши то, старац заплака, и рече: Тешко дану у који човек преступи заповест Божју. – И опет упита ону лобању: Има ли која друга већа мука? – Лобања одговори: Постоје испод нас друге муке много дубље. – И када старац упита: Ко се налази у тим тако дубоким мукама? кост одговори: Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама. – Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде.

Из житија преп. Макарија Великог, Житија Светих за месец јануар, 19. јануар, архимандрита др Јустина Поповића