Проф. Панајотис Илиопулос

Прекидање помињања свог Епископа и Патријарха пре њихове саборске осуде

Једини светоотачки пут супротстављања отпадништву од Православља

 

Када су се свети Оци суочавали са клириком који не управља правилно речју Истине, тј. који је био јеретик, нису се молили и служили заједно са њим и престајали су да произносе његово име на богослужењима (прекидање помињања) ако је он био њихов пастир.

У наставку ћу поменути неке случајеве прекидања помињања, углавном Патријараха Константинопољских, од стране корифеја (светих) Отаца Цркве, што су учинили управо пре саборске одлуке, а неколико пута након јеретичких лажних сабора.

1. Одлуком Антиохијског Сабора 379. године био је, због охрабрења Православних који су били тамо, послат у Константинопољ, св. Григорије Нанзијанзин (Богослов). Када је стигао у Царски град, св. Григорије није помињао Патријарха Димофила, с обзиром да је био аријанац. Када се након две године састао II Васељенски Сабор (381), не само да није казнио св. Григорија, већ га је изабрао за председавајућег Сабору.

2. Када је 428. године Патријарх Константинопољски постао јеретик Несторије, православни клирици су, један за другим, престајали да га помињу на богослужењима, док је народ (лаос) излазио из цркава у којима се помињало његово име, вичући: „Цара имамо, епископа немамо“.

Тадашњи Патријарх Александријски св. Кирил, у посланицама упућеним клиру и народу Константинопоља, бодрио је на борбу и прекидање Несторијевог помињања. Треба нагласити да је све то било приближно 3 године пре него што се састао III Васељенски Сабор (431), који је осудио Несторија и оправдао држање Православних, који су прекинули свако општење са њим.

3. Седми век, Константинопољ. Тада се појављује јерес монотелитизма. Сви Патријарси су прихватили ову јерес. Барјак праве Вере држали су двојица монаха: преп. Максим Исповедник и Софроније, касније Патријарх Јерусалимски. Преп. Максим је прекинуо помињање јеретичких Константинопољских Патријараха, због тога је био љуто гоњен. Анатемисали су га, одсекли му десну руку, одсекли језик и послали га у прогонство на Кавказ, у старости од 80 година. Све то се десило барем двадесетак година пре него што се састао VI Васељенски Сабор (680), који је оправдао борбу св. Максима и осудио пет Патријараха, осамнаест година након смрти преп. Максима (662). ¹

4. Први период иконоборства (754-787). Тада се са ревношћу бори велики Отац и Учитељ Цркве преп. Јован Дамаскин (680-754). Одсекли су му десну руку, која је на чудесан начин била исцељена, топлом молитвом пред иконом Пресвете Богородице, док га је иконоборачки сабор из 754. г. анатемисао. Чујмо ову смешну анатему: „Мансуру, злоименом и сараценомислећем, анатема. Обожаваоцу икона и писцу лажи, анатема. Ружитељу Христа и нападачу на Царство, анатема. Учитељу злочешћа и погрешном тумачу Божанског Писма, анатема“ (Е.П.Е. 1, 12).

VII Васељенски Сабор (787), који је био 33 године након смрти преп. Јована (754) свечано га је оправдао, а прогласио страшне анатеме против иконобораца и свих јеретика, као што смо чули у Синодику у Недељу Православља.

5. Други период иконоборства (813-843). Преп. Теодор Студит (759-826), тај непоколебљиви борац, три пута је прекидао помињање Констанстинопољских Патријараха. Два пута су била због безаконог брака. Био је жестоко злостављан, рашчињен, анатемисан и послат у прогонство од стране иконобораца. И све то након два иконоборачка сабора, 754. и 815. године, док се један део борби преп. Теодора водио пре VII Васељенског Сабора (787). Упокојио се 826. године, тј. 17 година пре поновог васпостављања светих икона и Тријумфа (Победе) Православља (843).

6. Патријарх Константинопољски св. Герман (1222-1240), у посланици кипарским клирицима (1229), који су помињали латинске епископе због неиздрживе присиле (Латинократија), забрањује сваку икономију (=снисхођење) по овом питању, по било коју цену. Тада су наравно многи били гоњени и доживели мученички крај. У овој својој посланици Патријарх помиње између осталог: „Ви који сте истинска чеда Католичанске Цркве, бежите колико вас ноге носе од потчињења Латинима и не узимајте из њихових руку никакав благослов. Јер боље је у кући насамо се молити, него да идете заједно у цркве са латиномислећима“. (Κ. Σαθα: Μεσαιωνική βιβλιοθήκη, Βενετία 1873 – Ἀθῆναι 1972, τόμος Β΄, σελ. 18).

7. Лионски (лажни) сабор (1274). Донео је одлуку о сједињењу цркава. Клир и народ су се жестоко успротивили. Светогорски оци су послали Императору Михаилу VIII Палеологу – „азимиту“ – чувену исповедничку Посланицу и у наставку прекинули помињање латиномислећег Патријарха Јована Века. Године 1280. стижу са војском на Свету Гору Император и Патријарх, решени да на силу наметну помињање. Они оци који су остали чврсти, мученички су пострадали и прослављају се од стране Цркве као Преподобномученици. Ивиронци су били потопљени у море и њихов спомен се врши 13. маја. Зографијци су били спаљени у манастирском пиргу и празнују се 22. септембра. Ватопеђани су скончали на вешалима и поштују се 4. јануара. У Кареји су скончали једни на вешалима, а други мачем посечени и славе се 5. децембра. Све то је било шест година након лажног сабора у Лиону (1274) и четири године пре Константинопољског Сабора (1284), на коме је одбачена унија у Лиону и свргнут Патријарх Јован Век.

8.  Исихастички спорови 14. века. Папски монах Варлаам Калабријски долази на Исток, претвара се да је православни ревнитељ и шири труле догмате папизма, изазивајући смутњу и ругајући се Православнима. Био је осуђен на Сабору 1341. године и отишао на Запад. Међутим, његове заблуде прихватају учени у Византији (Акиндин, Григора и други), али и епископи и сам Патријарх Јован Калека. Стуб Православља св. Григорије Палама, прекинуо је помињање Патријарха, због тога је и био анатемисан и утамничен у дворској тамници око четири године (1343-1347). Али Православни Сабори 1341, 1347. и 1351. године, који се од стране многих сматрају Васељенским, оправдали су борбу св. Григорија и изабрали га за Архиепископа Солунског (1347).

Чујмо бедну анатему против првоборца за Православље – св. Григорија Паламе: „Палами и његовим истомишљеницима, који су се дрзнули да неканонски и без суда (ἀκανονίστως καί ἀκρίτως) прекину моје помињање, од Живоначалне Тројице подвргавамо свези [=епитимији, гр. δεσμῷ], и анатеми предајемо… Јован, милошћу Божијом Архиепископ Константинопољски, Новога Рима и Васељенски Патријарх“. (PG 150, 863D-864A).

9.  Лажни Сабор у Ферари-Фиренци (1438-1439). На њему је донесена одлука о сједињењу цркава. Једини који није потписао, као што је познато, био је епископ ефески св. Марко Евгеник (1392-1444), који је и прекинуо помињање Константинопољског Патријарха и никад више није саслуживао ни са једним од оних епископа који су потписали унију. Шта више, оставио је посмртно завештање да не буду примљени Патријарх и епископи који су потписали, ни након смрти, ни на његову сахрану, ни на његове парастосе, наводно из части према њему. „Бежите на сваки начин од општења са њим (са Патријархом), нити саслужујте са њим, нити га помињите, нити га сматрајте архијерејом, већ вуком и најамником“ (PG 160, 167).

А све то након лажног сабора у Ферари-Фиренци и пре православног Константинопољског Сабора 1450. године који је оправдао борбе св. Марка. (Μ. Γεδεών, Πατριαρχικοί Πίνακες, σελ. 467).

10. Али након навођења ових догађаја из историје Цркве, право и дужност прекидања помињања Патријарха који уводи новотарије у питањима вере утврђују и свештени канони 31. св. Апостола и 15. I-II (Прво-Другог) Константинопољског Сабора у време Патријарха Фотија Великог (861). Овај веома значајан канон одређује да: Они клирици који прекидају помињање Патријарха пре саборске одлуке, када он проповеда догмате различите од оних који су прописани, не само да не чине раскол (дакле, нису расколници), већ су достојни части од стране Православних. То се десило у горе поменутим догађајима, где су корифеји оци прекинули помињање пре саборске одлуке.

То се десило и пре око 35 година (1972) од стране већине светогорских манастира² и тројице Митрополита Грчке Цркве – Августина Флоринског, Амвросија Елефтеропољског и Павла Парамитијског, без да буду осуђени одстране Грчке Цркве.

Закључак: Из овога што смо навели можемо да кажемо да свети Оци никада нису помињали злославне (какодоксе) Патријархе и Архијереје. Када су се појављивале такве околности прекидали су њихово помињање и свако општење са њима.  У томе постоји сагласност св. Отаца (consensus patrum).

Према томе, прекидање општења у тим околностима је чврст и непроменљив еклисиолошки став.

Поштовани оци, љубљена у Христу браћо. Неопходни услов за спасење је чист живот и права Вера. А екуменизам је све друго осим праве Вере.  Он је „свејерес“ (о. Јустин Поповић); „гори је од свејереси“ (проф. Анреас Теодору); „смртна опасност за Православље“ (Спиридон Билалис); „он је ново вавилонско ропство“ (о. Георгије Металинос); „он је највећа прелест наше епохе, највеће и најјаче искушење“ (Навпактски Јеротеј), „он је јерес“ (Архиепископ Христодул). Аријанство, монофизитство, монотелитство, иконоборство, папизам – су познате јереси из ранијих епоха, а екуменизам из садашње.

Светски центри моћи, спроводници фамозне глобализације, који управљају судбином планете, имају амбиције да од екуменизма направе Религију будућности. Једну врсту федерације религија, са духовним управитељем планете – Папом. Са сатанском лукавошћу све скрећу у том правцу. Једини излаз из ове замке смрти, у коју су се уплеле скоро све Православне Цркве, јесте један једини – прекидање помињања.

Истина је да се у последњим годинама много пише о овој рак рани Цркве – екуменизму. Али врло мали број говори о прекидању општења са овом великом свејереси наше епохе. Оци и браћо, они личе на оне хируге који дају одличне дијагнозе, али не дају никакав лек за излечење и не одсецају онај трули уд болесника који болује од гангрене. А лек је у датом случају – прекидање општења.

Беседа изговорена на свечаности Удружења „Свети Јован Богослов“ у Александропољу, 10. децембра 2006.
Превела са јелинског редакција сајта Митрополија Србије ИПХ
Извор: Ἡ Φωνὴ τῆς Ὀρθοδοξίας, τ. 943, Νοέμβριος – Δεκέμβριος 2006, σελ. 4-6.

ВИДЕО исте беседе изговорене у Егију, 2.4.2006.

1. Читамо у житију преп. Максима Исповедника: „Онда га запиташе [тј. монотелити преп. Максима]: He општиш ли са цариградским престолом? Светитељ одговори: He општим. Упиташе га: Зашто? Светитељ одговори: Зато што представници овога престола одбацише Четири Света Сабора преко Девет Поглавља, састављених у Александрији, и затим преко Изложења написаног патријархом Сергијем у овом граду, и недавно преко Типоса. И оно што преко Изложења догматизираше, то Типосом одбацише, и себе саме толико пута проклеше и разорише. Стога они који су сами од себе проклети, и од помесног у Риму сабора одлучени, и туђи свештенству, какве Тајне могу вршити? И какав Дух силази на оне које такви рукополажу? Упиташе га: Шта дакле, ти се једини спасаваш, а сви остали пропадају? Одговори им светитељ: Када се у Вавилону сви људи клањаху златном телету, света три Младића никога не осудише на погибао, јер не гледаху на туђа дела, него само на себе, да не би отпали од истините вере. Тако исто и Данило, бачен у јаму, не осуди оне који се не молише Богу по наређењу Даријевом, него мишљаше на себе и стараше се о себи, и вољаше умрети него сагрешити Богу и бити убијен од своје савести због нарушења Божјег закона. He дао стога Бог ни мени, да кога судим, или говорим како ћу се само ја спасти. А колико могу готов сам умрети него савест своју смутити, сагрешивши ма чиме против православне вере. Они га упиташе: А шта ћеш радити, када се Римљани сједине са Византијцима? Јер јуче стигоше из Рима два преговарача, и сутра у недељу причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама. Преподобни одговори: Макар се сва васељена стала причешћивати с патријархом, ја се нећу причестити с њим. Јер знам да Дух Свети, преко апостола Павла, и Анђеле предаје анатеми, ако би другачије објавили Еванђеље, уносећи што ново (Гал. 1, 8)“. Види: Архимандрит Јустин Поповић, Житија Светих за јануар, „Житије преподобног и оца нашег Максима Исповедника и Мученика“ (Ваљево, издање Манастира св. Ћелије код Ваљева, 2005) 686.
2. Данас, нажалост, једино још манастир Есфигмен и поједине келије не помињу патријарха – прим. прев.