Посланица Туге (1969.)

Смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Цркве

Најсветијим и Најблаженијим Поглаварима Православних Цркава,

Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима

Свети Оци и Учитељи Цркве су нас учили да истину Православља чувамо као зеницу ока. А Господ наш Исус Христос, поучавајући Своје ученике да чувају сваку јоту и црту закона Божијег, рекао је да ко укине једну од ових најмањих заповести и научи тако људе, назваће се најмањи у Царству Небескоме (Мт. 5,19). Он је послао Своје Апостоле да науче све народе оном учењу које им је Он предао, у чистом и неповређеном облику, а тај је дуг потом, по прејемству светих Апостола, прешао на свакога од нас епископа. Томе нас учи и догматско одређење Седмог Васељенског Сабора: „….као неповредива чувамо сва црквена предања, утврђена писмено или усмено“. У првом Правилу истог Сабора Свети Оци овоме додају: „Онима који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и руководство служе написана правила и одлуке, које радо примамо, и са Богоречитим Давидом хвалимо Господа Бога речима: На путу сведочанстава Твојих насладио сам се као у сваком богатству; а такође и: Заповедио си правду, сведочанства су Твоја вечна; уразуми ме и бићу жив (Пс. 118, 138, 144). Ако нам пророчки глас заповеда да заувек чувамо сведочанства Божија и да живимо у њима, онда је јасно да она остају неуништива и непоколебива“.

Свако од нас на хиротонији свечано обећава да ће тврдо чувати Веру и правила Светих Отаца, обавезујући се пред Богом да ће постојано чувати Православље од искушења и заблуда које се кришом увлаче у наш живот.

Ако се искушење појављује само у једној од Православних Цркава, онда се и исправљање може наћи у тим оквирима. Но, када неко зло прониче готово у све наше Цркве, онда оно постаје ствар која се тиче сваког епископа. Може ли ма ко од нас остати равнодушан ако види да истовремено мноштво његове сабраће иде путем који њих и њихову паству води у пропаст кроз неприметно губљење Православља?

Може ли се у том случају рећи да нам смирење налаже да ћутимо? Да ли да сматрамо за нескромно да дајемо савете другим прејемницима светих Апостола, од којих неки заузимају најстарије и прослављене катедре?

Православље исповеда једнакост свих епископа у благодати, одређујући разлику између њих само у части.

Да ли да се умиримо тиме да свака Црква одговара сама за себе? Али шта ако се изјаве које узнемирују верне дају у име целе Цркве, па сходно томе и у наше име, иако ми за то никога нисмо овластили?

Св. Григорије Богослов је једном приликом рекао да има случајева када се „ћутањем издаје истина“. Нећемо ли је и ми издати ако будемо ћутали када видимо удаљавање од чистог Православља, пошто ћутање увек представља лакши и сигурнији избор.

Међутим, будући да нико од старијих не подиже глас, приморани смо ми да говоримо, како на Страшном Суду не бисмо чули прекор због тога што смо видели претњу екуменизма како угрожава Цркву, а нисмо јој се супротставили.

Уосталом, већ смо се обраћали и Најсветијем Патријарху Атинагори и Грчком Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, исказујући тугу и узнемирење поводом њихових екуменистичких иступа којима су продали првородство Цркве за зделу сочива – за аплаузе спољашњег света. Но, позиција коју су православни делегати заузели на Генералној скупштини Светског Савета цркава у Упсали, још дубље је забринула ревнитеље Православља, изазивајући код нас неопходну потребу да нашу тугу и узнемирење поделимо са свом браћом православним епископима.

Нас могу упитати зашто о тој Скупштини пишемо тек сада, готово годину дана после њеног завршетка? Одговорићемо да тамо нисмо имали своје посматраче и да смо сведочанства о њој добили тек посредством штампе, на чију се тачност не може увек ослонити.

Зато смо очекивали пријем званичних извештаја, а када смо их добили и проучили осетили смо се обавезним да се овом Посланицом обратимо свим православним епископима које је Господ поставио да чувају Његову Св. Цркву на земљи.

Извештај о Скупштини у Упсали заиста нас је потресао, јер смо из њега још јасније увидели у којој мери низ наших Цркава формално одобрава екуменистичку заблуду.

Када су чињени први кораци у организацији овог покрета, многи православни су на иницијативу Константинопољског Патријарха узимали учешћа на његовим конференцијама. Тада ово није изазвало стрепњу чак ни код најватренијих ревнитеља Православља. Њима је изгледало да Црква не може претрпети никакву штету од тога што ће се њени представници појавити међу протестантима разних исповедања који траже истину, с циљем да насупрот њиховим најразличитијим заблудама изложе истину Православља. Такво учешће на интерконфесионалним скуповима имало би мисионарски карактер.

Таква позиција, иако не увек доследно, постојала је још у извесној мери на Еванстонској Скупштини Светског Савета цркава 1954. године. Православни делегати су тамо заједнички изјавили да су одлуке те Скупштине тако далеко од нашег учења о Цркви, да они никако не могу да учествују у њеном раду упоредо са осталима. Против тих одлука они су изнели учење Православне Цркве у посебним декларацијама.

Ове декларације биле су толико одређене, да су заправо, уз извесну доследност, морале да доведу до закључка да православни не могу остати чланови Светског Савета Цркава на истим основама.

Протестанти су могли да им кажу: ако не делите наше основне поставке, зашто сте онда уопште са нама? Познато је да су неки од њих у личним разговорима тако и наступали, али на скупштинским заседањима ово није било изнесено. На тај начин, православни су и даље остали чланови једне организације коју су сами управо окарактерисали као потпуно страну и туђу.

А шта видимо сада?

Свеправославно саветовање у Женеви, у јуну 1968. годиине, пошло је другим путем. Оно је исказало “општу жељу Православне Цркве да буде органски део Светског Савета Цркава“. О овоме је Најсветији Патријарх Атинагора обавестио поменути Савет нарочитом посланицом од 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог помињања мисионарских циљева није било ни у овом случају, ни касније.

Треба појаснити себи каква је то заједница за чији је органски део проглашена Православна Црква, и које су догматске последице такве одлуке.

У Торонту су 1950. године биле прихваћене основе одредбе Светског Савета Цркава; иако су биле опрезније него што су данас, оне су већ тада биле у супротности са православним учењем о Цркви. Тада је у тачки 4. речено да „цркве, чланице Светског Савета цркава, односе других цркава према Светој Католичанској цркви која се исповеда у Символима вере, сматрају за предмет међусобног договор“. Ова формула за нас је неприхватљива, јер се Света Католичанска Црква третира не као реално постојећа у свету, него као некаква апстрактна вредност, о којој се говори у различитим Символима вере. Уосталом, већ у тачки 3. каже се да „цркве-чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност телу њихове цркве“. Пошто се у претходнној тачки 2. каже како „цркве-чланице Светког Савета цркава, на основу Новог Завета, верују да је Црква Христова једна“, добијена је или унутрашња противречност или пак исповедање новог догмата – да се може припадати једној Цркви, а да се при томе не исповедају њени догмати и да нема литургијског општења са њом. Ово је протестантско, а не православно учење.

Посебне декларације свих православних делегата у Еванстону унеколико су поправиле ствар, јер су јасно указивале на то колико се православна еклисиологија суштински разликује од протестантске – да се не може заједнички саставити никаква општа одлука. Сада православни учесници у Светском Савету цркава поступају другачије. У покушају да се сједине са заблудом, они одступају од принципа декларисаног у Еванстону. Јер ако Православна Црква органски улази у састав Светског Савета Цркава, онда су сви са њом.

Ако су њени представници првобитно учествовали на екуменистичким скуповима ради сведочења истине, вршећи некакву мисионарску службу међу Православљу туђим вероисповедањима, сада су се они помешали са њима, и зато свако од нас има разлога да тврди, како је све оно што је речено у Упсали – речено и од стране Православних цркава које су тамо биле присутне преко својих делегата. Авај – то је речено у име целе Православне Цркве.

Ми сматрамо за свој дуг да одлучно протествујемо против тога. Ми знамо да у том протесту са нама стоје Свети Оци Цркве. Са нама је такође не само јерархија, клир и верни народ Руске Заграничне Цркве, него и многи који су сагласни са нама а припадају другим Светим Православним Црквама.

Усуђујемо се да кажемо како све до данас наша сабраћа епископи овом питању очигледно нису придавали довољно пажње, и не помишљајући на то како се дубоко наша Црква уводи у област противканонских па чак и догматских споразума са инославнима. Ово ће бити сасвим јасно ако се погледају првобитне декларације православних представника и упореде са оним што се сада догађа. На Лозанској конференцији 1937. године представник Васељенског Патријарха Митрополит Герман јасно је изјавио да установити јединство Цркве значи да протестанти треба да се врате вероучењу древне Цркве Седам Васељенских Сабора. „А који елементи хришћанског учења – говорио је он – треба да се сматрају неопходним или суштинским? По схватању Православне Цркве, нема потребе да се ови неопходни елементи сада посебно одређују, јер су они већ одређени у древним Символима и одредбама Седам Васељенских Сабора. Сходно томе, основа сједињења Цркве треба да буде учење древне Цркве првих векова“.

Такву су позицију заузимали сви православни делегати на Лозанској и Оксфордској конференцији.

Што се тиче наше Руске Православне Заграничне Цркве, њено схватање било је сасвим прецизно исказано 18/31. децембра 1931. године, приликом одређивања њеног представника за заседање Комитета Конференције о вери и поретку:

„Чувајући веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску цркву, Архијерејски Синод исповеда да се ова Црква никада није поделила. Питање је само ко јој припада, а ко не припада. Уједно, Архијерејски Синод топло поздравља све покушаје инославних исповедања да проуче Христово учење о Цркви, у нади да ће кроз такво проучавање, нарочито уз учешће представника Свете Православне Цркве, они на крају крајева доћи до уверења да је Православна Црква, као стуб и тврђава истине (1. Тим . 3,15), у потпуности и без икакве погрешке сачувала учење које је Христос Спаситељ предао Својим ученицима. Са таквом вером и надом Архијерејски Синод са захвалношћу прихвата позив Комитета Конференције о вери и поретку“.

Ту је све јасно и ништа није остало недоречено. Ова изјава у суштини је сагласна са оним што су својевремено говорили и званични представници других Православних Цркава.

Шта се то променило? Јесу ли се протестанти одрекли својих заблуда? Не. Они су остали исти, ни Црква се није променила, променили су се само људи који је данас представљају.

Да су представници Православних Цркава наставили да тврдо чувају основна начела наше вере у Цркву, они не би ставили Цркву у тако двосмислен положај који је настао прошлогодишњим закључком саветовања у Женеви.

После Скупштине Светског Савета Цркава у Њу Делхију, православни делегати више не дају одвојене изјаве, него се сливају у масу са протестантским исповедањима. Сви закључци Скупштине у Упсали донети су у име Цркве о којој се увек говори у једнини.

Ко то говори? Коме је дато право да доноси еклисиолошке судове не само у своје име, него у име Православне Цркве?

Молим вас, преосвећена сабраћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменистичком покрету у Светском Савету Цркава. Узмите макар прве редове списка на страни 444. извештаја под насловом „The Uppsala-68 Report“. Тамо ћете наћи следеће називе: „Евангелистичка црква на реци Ла Плата“, „Методистичка црква Аустралазије“, „Црква Христа у Аустралији“, „Конгрегациони савез у Аустралији“, „Презвитеријанска црква у Аустралији“… Да ли треба даље набрајати? Није ли јасно да се ту, већ у првим редовима, налазе исповедања која се дубоко разликују од Православља, који поричу Свете Тајне, свештенство, црквено предање, свештене каноне, не поштују Мајку Божију и светитеље итд. Ми бисмо морали да набројимо готово све наше догмате да бисмо показали шта све у Православном учењу не прихвата већина чланова Светског Савета Цркава, али је и поред тога Православна Црква данас његов органски део.

Међутим, у име овог најразнородијег скупа представника свих могућих јереси, Упсалска Скупштина све време изјављује: „Црква учи, Црква чини то, Црква чини друго…“

У тој смеси заблуда које су се веома удаљиле од предања, у одредби „О Духу Светом и саборности Цркве“, каже се: „Дух Свети не само да је сачувао Цркву у прејемству онога што је било; Он је такође постојано присутан у Цркви, обнављајући је изнутра и сједињујући“.

Поставља се питање, где је „прејемство онога што је било“ код презвитеријанаца? Где је присуство Духа Светога код оних који не признају Свете Тајне? Како се може говорити о саборности код оних који не примају одредбе Васељенских Сабора?

Када би овој одредби претходили речи које указују на то да једне цркве уче овако, а друге онако, и када би посебно било посведочено истинско учење Православне Цркве – онда би то одговарало стварности. Но, тога нема, и у име разноликих исповедања говори се: „Црква учи“.

То је већ само по себи исповедање протестантског учења о цркви, као оној која у себе укључује све који се називају хришћанима, мада они нису у међусобном општењу.

Међутим, онај ко не прихвата овакво учење, не може бити органски део Светског Савета Цркава, јер се на њему заснива целокупна идеологија те организације.

Истина, резолуција „О Духу Светом и саборности Цркве“ пропраћена је у извештају низом примедби ситним словима, да услед пређашњих спорова она представља не коначно решење, него само материјал за црквено просуђивање.

Али код других сличних резолуција таквих примедаба нема. Из протокола се не види да су православни делегати захтевали да се на Скупштини у име Цркве не говори у једнини, што се чини свуда, у свим одлукама, које никада немају такву примедбу.

Напротив, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, одговарајући у име Скупштине Светског Савета Цркава на поздрав шведског Архиепископа рекао је: „Као што вам је добро познато, Црква Васељене је призвана да свету који то тражи, пружи потпуни доказ и сведочанство своје вере“.

О каквој „Цркви Васељене“ говори овде Архиепископ Јаков? О Православној? Не. Он ту говори о цркви која обухвата сва исповедања – о Цркви Светског Савета Цркава. Ова тенденција нарочито је приметна у извештају о раду Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији која се налази у извештају, после набрајања успеха екуменизма, каже се: „Ми се саглашавамо са документима Комисије о Вери и Поретку прихваћеним на њеном Бристолском заседању, да би се наставио програм изучавања јединства Цркве у најширем контексту изучавања јединства људског рода и творевине. Ми истовремено поздрављамо изјаву Комисије о Вери и Поретку да њен задатак остаје „објављивање јединства Цркве Исуса Христа“, и стављање пред Савет и Цркве „обавезе испољавања тога јединства у име Господа њиховог и ради бољег остварења Његове мисије у свету“.

Јасна је тежња свих ових резолуција да се покаже како упркос спољашњој подели цркава, постоји њихово унутрашње јединство. У том светлу, задатак екуменизма јесте да ово унутрашње јединство постане уједно и спољашње, и то путем различитих демонстрација ове тежње пред светом.

Да бисмо све ово оценили са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је да представимо себи реакцију која би на све ово могла да уследи од стране Светих Отаца
Цркве.

Може ли ико да замисли да би Православна Црква онога времена могла да се прогласи за органски део заједнице која обухвата евномијевце, аномеје, аријанце, полуаријнце, савелијевце и аполинаријевце?

Никако. Напротив, прво правило Другог Васељенског Сабора не позива на органско јединство са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин са другим јересима поступају и наредни Васељенски Сабори.

Органска припадност православних заједници савремених јеретика не освећује ове последње, него православне који у њу ступају одваја од саборног православног јединства. Ово јединство није ограничено савременошћу. Саборност обухвата сва поколења Светих Отаца. Преподобни Викентије Лирински у свом бесмртном делу пише да „никада није било допуштено да се хришћанима објављује нешто што они раније нису примили, нити ће то икада бити допуштено; оне пак који објављују нешто друго осим онога што је заувек примљено, увек је било, јесте и биће неопходно анатемисати“.

Хоће ли неко можда рећи да су се времена променила и да јереси више нису тако злокобне и погубне као у време Васељенских Сабора?

Па зар су протестанти, који одбацују поштовање Мајке Божије и светих, и не признају благодатну јерархију, или пак римо-католици, који измишљају нове заблуде – ближи Цркви него аријанци или полуаријанци?

Нека савремени исповедници јереси и нису толико агресивно расположени према Православној Цркви као они у старини. То ипак није зато што су њихови погледи ближи Православној Цркви, него зато што су их протестантизам и екуменизам васпитали у убеђењу да на земљи нема једне истините Цркве, да нема једног истинитог исповедања, већ постоје само заједнице људи који су у различитој мери заблудели. Ово учење само по себи укида ревност у исповедању онога што се сматра за истину, и зато савремени јеретици имају мање агресиван изглед него стари. Ипак, сама та равнодушност према истини у много чему је гора од ревности у одбрани заблуда које су прихваћене као истина. Пилат, који је питао „шта је истина?“, није могао да се обрати у веру, али је зато Савле, прогонитељ хришћанства, постао апостол Павле. Зато у Откривењу и читамо страшне речи упућене Анђелу Лаодикијске Цркве: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3,15-16).

Екуменизам чини Светски Савет Цркава таквом организацијом, у којој сваки члан са лаодикијском равнодушношћу према истини сматра за заблуделог и себе и друге, бринући се само за то да пронађе формуле које би биле прихватљиве за све. Да ли је тамо место, и то у својству органског члана, Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви, која је свагда исповедала да нема ни мрље ни боре, јер јој је глава Сам Исус Христос? (Еф. 5,27). шездесетосмо правило Картагинског сабора каже за Цркву да је она „голубица (Пнп.2,10), једина мајка свих хришћана, у којој се спасоносно примају све тајне вечне и животворне, које уз то подвргавају великој осуди и казни оне који пребивају у јереси“.

Ми смо још дужни да изјавимо како сматрамо да на Свеправославним скуповима које сазива Његова Светост Константинопољски Патријарх, Руска Православна Црква није законито и правилно представљена. Они епископи који на тим скуповима иступају у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само јерархе који по милости атеистичке власти носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ имали прилику да подробније пишемо Најсветијем Патријарху Константинопољском Атинагори. Ова лица на иностраним скуповима учествују само у мери у којој то одговара најсуровијој власти у историји света, пред којом бледе Неронова зверства и мржња коју је према хришћанству осећао Јулијан Одступник.

Зар не треба изасланицима те власти у значајној мери приписати све политичке одлуке Скупштине у Упсали, које понављају низ парола добро познатих из комунистичке пропаганде на Западу?

У завршној речи председавајући, др. Пајн, говорио је о томе да „Црква Исуса Христа треба да покаже састрадавање Христово у свету који страда“. Но, ни он, ни било ко други, ни једном речју није поменуо милионе убијених хришћана у Совјетском Савезу, нико није прозборио ни реч саосећања за њихове судбине.

Добро је што се изражава саосећање са гладнима у Биафри, са онима који страдају у оружаним сукобима на Средњем Истоку и у Вијетнаму, али зар се тиме исцрпљују савремена људска страдања? Зар члановима Светског Савета Цркава нису познати прогони религије у СССР-у, зар им није познато да тамо царује безакоње, зар не знају колико је хиљада затворених и разрушених храмова? Зар не знају да се тамо мученици за веру броје у милионима, да се окривљени за ширење Речи Божије шаљу на принудни рад. Зар не знају да је тамо забрањено поучавање деце основама хришћанске вере, па чак и водити их на богослужење? Зар не знају за хиљаде депортованих због вере, за децу која се одвајају од родитеља како им ови не би пружили верско образовање?

Све је то добро познато свакоме ко чита новине, али о томе се не говори ни у једном документу Светског Савета Цркава. Екуменистички свештеници и левити пролазе ћутке и незаинтересовани, чак ни поглед да баце према хришћанима који су у Совјетском Савезу пострадали за веру. Они то прећуткују јер званични представници Руске Цркве и поред све очигледности поричу те прогоне како би се додворили својој власти.

Ови људи нису слободни. Хтели не хтели они су принуђени да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Тежина прогона чини их пре достојним сажаљења него осуде. Али, будући морални заробљеници безбожника, они не могу бити прави представници Руске Православне Цркве – измучене, обесправљене и неме, прогнане у катакомбе и заточене у тамнице. Почивши Патријарх Сергије и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима које је донео Сверуски Црквени Сабор 1917. године, када је обновљена Патријаршија, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји – Стаљина.

Можете ли замислити Римског Епископа изабраног по Нероновој препоруци? А Стаљин је био и много гори од Нерона.

Јерарси које је изабрао Стаљин морали су да обећају покорност атеистичкој влади, чији је циљ, по комунистичком програму, био уништење религије. Садашњи Патријрах Алексеј је недуго по смрти свога претходника писао Стаљину да ће остати веран влади којој је он на челу: „Делујући у пуном јединству са Совјетом за послове Руске Православне Цркве, заједно са Синодом који је успоставио покојни Патријарх, бићу заштићен од грешака и погрешних корака“.

Свима је познато да „грешке и погрешни кораци“ на језику московских властодржаца значе било какво одступање од смерница комунистичке власти. Ми можемо да жалимо несрећног старца, али не можемо да га признамо за главу Руске Цркве, чијим се нераскидивим делом сматрамо.

На патријарха Алексеја и његове сараднике нарочито се односи претња 30-ог Апостолског Правила и 3-ег правила Седмог Васељенског Сабора: „Ако неки епископ употреби светске власти да би преко њих добио епископску власт у Цркви, нека буде свргнут и одлучен – он и сви који су у општењу са њим“.

Епископ Далматински Никодим Милаш у тумачењу 30-ог Апостолског правила каже: „Ако је Црква осуђивала незаконити утицај светске власти приликом постављања епископа и у време када су владари били хришћани, онда је тим пре она била дужна да то осуђује онда, када су ови последњи били незнабошци“. А шта рећи онда, када Патријарха и епископе постављају отворени и ратоборни непријатељи сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергијем, стао 1927. године на пут споразума са безбожним непријатељима Цркве, значајан и најуторитативнији његов део, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским (Петроградским) и првим кандидатом Патријарха Тихона за дужност Чувара трона, Митрополитом Казанским Кирилом, није пристао да иде тим путем, изабравши тако прогоне и мучеништво. Митрополит Јосиф је одмах дошао до закључка да легално постојање црквене управе, уз власт која себи отворено ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, постаје немогуће без исувише великих и греховних компромиса. Стога је приступио тајним хиротонијама епископа и свештеника, образовавши тако Катакомбну Цркву која у тајности постоји све до данас.

Њу безбожници ретко помињу из страха да је не учине још познатијом. Само понекад у совјетској штампи појави се саопштење о суђењу неком од њених чланова. Но, о њој говоре приручници за оне који раде на ширењу атеизма у Совјетском Савезу. Основна сведочанства о тој тајној Цркви, званој Истинита Православна Црква, налазе се у приручнику под називом „Речник атеисте“, издатом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним сабрањима налик на она из древних времена хришћанства, ови исповедници вере савршавају своје молитве остајући невидљиви за спољњи свет. Управо су они истински представници Руске Православне Цркве, а сва њихова величина свету ће постати позната тек после пада комунистичке власти.

Из тог разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у одлучивању на прошлогодишњем Свеправославном Саветовању у Женеви, ми сматрамо да су све одлуке тог Саветовања, а посебно она о органском чланству Православне Цркве у Светском Савету Цркава – усвојене без учешћа Руске Православне Цркве. Ова Црква је присиљена да ћути, а ми, њени слободни представници, тугујемо због прихватања такве одлуке. Ми смо категорички против ове одлуке, јер је она противна самој природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан када њена проповед долази само извана. Много је опаснији отров који постепено, у све већим и већим дозама, уносе у организам они који би по своме положају требало да буду не тровачи, него духовни лекари.

Зар ће православни епископат остати равнодушан према тој опасности? Неће ли бити одвећ касно да заштитимо наше словесне овце онда када вуци већ стану да их прождиру пред очима пастира, у самом тору?

Зар се не види да је већ подигнут Божански мач (Мт. 10,34) који дели оне који су верни исконском исповедању Цркве од оних који ће се, по речима Патријарха Атинагоре у његовом поздравном говору на Скупштини у Упсали, трудити око образовања „новог курса у екуменистичком покрету“, ради остварења „опште хришћанске обнове и јединства“ на путевима реформације и равнодушности према истини?

Ми смо горе, како ми се чини, већ довољно јасно показали да поменуто јединство није јединство у чистоти истине Православља, него у смеси белог и црног, добра и зла, истине и заблуде.

Ми смо раније већ изразили протест због неправославних екуменистичких наступа Патријарха Атинагоре и Архиепископа Јакова, у писмима која су била широко разаслата епископима у разним земљама. Добили смо са неколико страна изјаве сагласности са нама.

Сада је дошло време када протест треба да иде гласније и шире, да би дејство отрова било заустављено док још није стекао такву снагу, какву су у своје време имале древне јереси аријанства, несторијанства или евтихијанства, које су потресле тело Цркве тако, да је изгледало да јерес може прогутати Православље.

Обраћамо се свим Преосвећеним Епископима Православне Цркве, молећи их да изуче предмет наше посланице и устану у заштиту чистоте Православне Вере. Усрдно молимо такође и њихове молитве за Руску Православну Цркву која страда од безбожника, да би Господ скратио дане њеног испитивања и ниспослао јој слободу и мир.

14/27. јула 1969. године

Извор: Анђео филаделфијске цркве, Светогорска православна мисија у Србији – Световознесењски манастир Есфигмен, стр. 68-86