Учешће деце у богослужењу:
Васпитање од стране породице

Једно веома важно питање данас јесте свесно учешће деце у богослужењу. Верника од његовог детињства родитељи треба да уче да се моли код куће, како сам, тако и учешћем у службама (као што је нпр. повечерје) које заједнички обављају сви чланови породице. Молитва пре и после породичних оброка јесте навика коју никада не треба напуштати и на коју деца треба да се навикавају од малих ногу, како би је одржала и када одрасту и заснују своју породицу.

Такође, важан фактор на који родитељи треба да обрате посебну пажњу, јесте да своју децу од малих ногу воде на исповест. Свакако од седме године живота, или и раније, да би од што млађег узраста стекла благословену навику исповедања. У том питању треба да обрате велику пажњу када бирају одговарајућег духовника, да душе њихове деце не падну у руке неспретних или опасних духовника.

Од куће мора почети и васпитање у начину оцрковљавања (понашања на храмовним заједничким богослужењима). Деца треба да науче да разликују места. Црква је свето место и не треба је претварати у „игралиште“. Од малих ногу децу треба учити како да се понашају на светом месту. Треба да науче да у цркви не могу да се понашају као у свом кућном окружењу. Зато никако није у реду (исправно) да родитељи дозвољавају деци да доносе играчке са собом у цркву. Тако се у појединим деловима храма примећује појава да се деца играју својим аутићима, или својим луткама, стварајући буку и немир! Још гори је појава да мала деца трче док се играју јурке и жмурке током Литургије! Ове појаве су последица недостатка одговарајућег васпитања деце од стране родитеља. За децу је дакле веома важно да науче да на светом месту не смеју да трче, играју се, разговарају, већ да буду тиха и пристојна током читаве службе.

Поред упућивања (саветовања) и поучавања, усађивање у свест разликовања простора на свете и несвете и одговарајућег понашања на свакоме од њих, врши се уз одговарајућу припрему укућана пре поласка у храм. Када деца виде своје родитеље како се старају да су и сами чисти, обучени у добру, чисту и пристојну одећу, девојчице у пристојним хаљинама, а не у панталонама, и носећи мараму на глави, свакако усађују у себе свест (перцепцију, представу, схватање) да је тамо где иду нешто другачије. То претпоставља да родитељи први дају пример, јер ако мајка иде у цркву без мараме, а често и са лакираним ноктима и нашминканим уснама, како (где) ће се ћерка научити поштовању простора храма?

У стара времена сви хришћани су имали две врсте одеће: недељну и свакодневну. Прву су носили када су недељом и празницима одлазили у цркву. Данас се то заборавља и децу уче да носе добру (тј. скупоцену и обично нимало пристојну) одећу ради показивања и разметања заједно са својим родитељима на друштвеним окупљањима, често и у цркви. Критеријум пристојности и поштовања замењује се критеријумом друштвеног разметања и сујете. Они који су верујући хришћани, заправо који се удостојише назива истински Православних Хришћана, не треба да дозволе себи ову деградацијску појаву, већ да задрже поштовање према светости простора храма и да то поштовање пренесу и на своју децу.

Извор: Лична интернет страница Митрополита Димитријадског г. Фотија