Митрополит Амерички г. Димитрије: Вера покајања

текст Митрополита Америчког г. Димитрија о припреми и учесталости причешћивања Светим Христовим Тајнама

Владика Димитрије, митрополит амерички (ecclesiagoc.gr)

Питање: Понекад ме сродници осуђују због примања Светог Причешћа без да постим суботом. Међутим ја то чиним од детињства, са благословом свог блаженопочившег духовног оца: примам Свето Причешће без да постим суботом. Да ли је то погрешно?
(Наравно, држим среду и петак и остале постове, које је прописала Црква).

Одговор: У суштини, припрема за Свето Причешће је покајање. Ова чињеница се веома јасно види у молитвама које се читају пред Свето Причешће: Ту видимо Светитеље који себе у великој мери осуђују, исповедајући да су недостојни да учествују у Светим Тајнама. У речима припреме за Свето Причешће видимо чак и Свете како стоје у страху пред Даром над даровима, положивши сву своју наду на Бога. Никаква пракса поста, ни било који други поступак припреме, сам по себи, не чини нас достојнима. Једино Бог може да то учини Својом великом Милошћу и Љубављу према човечанству.

Наше праксе припреме су средства; оне нису циљ. Ипак, иако наши поступци припреме за Свето Причешће нису циљ, већ једноставно оруђе које треба да нам помогне у постизању нашег циља, ипак, ова средства су неопходна. Ми треба да се припремимо за Свето Причешће, а такође треба и да сачувамо Свето Причешће. Према томе, припрема је веома битна, али је и очување такође веома битно. Овај други део, тј. важност очувања Благодати Светих Тајни унутар наших душа, након што смо је примили, многи верници заборављају.

Као што знамо, многи од оних који су дошли у нашу Цркву, дошли су из Руске Православне Заграничне Цркве (РПЗЦ). У РПЗЦ, генерално су се верни припремали за приступање Светом Путиру држањем свих постова прописаних од стране Цркве, учествовањем на Вечерњој служби и Бдењу сваке суботе, одласком на исповест, покајањем, праштањем свима и читањем припремних молитава. Посебни пост у суботу није био део ове припреме као опште правило.1

У ствари, постоји и канон који строго забрањује пост у суботу, што је проузроковало да то постане предмет раздора међу многим Православним верницима. Св. Фотије Велики помиње да је пост у суботу био једна од разлика између Истока и Запада: На Западу су постили у суботу, а на Истоку не. Постојали су и остали предмети раздора у односу на то питање, као што је одређивање шта тачно представља пост у суботу у склопу припреме за Свето Причешће.

Занимљиво је да су руски православни верници, премда нису постили у суботу, тежили да буду веома строги по питању присуствовања на Вечерњу и Јутрењу сваке суботе увече, као припреми за Свете Тајне. Они који су приступали Светом Путиру, схватали су важност ових припрема кроз ова црквена богослужења. Такође, као део припреме за Свето Причешће, руски верници су практиковали честу исповест код свог духовног оца, који би прописивао веома посебна, додатна молитвена правила.

Међу Грцима су се одомаћиле разне праксе, и неки мисле да су те праксе апсолутне и универзалне; а оне то нису. Нпр., уобичајило се међу многим грчким верницима да посте три дана пре примања Светих Дарова. Ова пракса се заснива на нечему што је предложио св. Никодим. Као што то бива, многи људи који држе то правило, и посте три дана непосредно пред примање Светих Тајни, не присуствују редовно на Вечерњу и Јутрењу, а неки се ни не исповедају често.

Међу грчким верницима постоје и они који држе 8-дневно правило поста пред Свето Причешће, а постоје и они који држе 40-дневно правило поста пре приступања Светом Путиру. Они који држе тродневни пост, а у искушењу су да осуђују, требали би да имају на уму да људи који држе дужа правила поста могу да падају у слично искушење да осуђују њих који држе три дана. Према томе, ни један Православни Хришћанин не би требао да се предаје осуђивању брата свога због различитих припремних правила поста.

У погледу исповести, Свети Оци говоре о овој Светој Тајни као о „другом крштењу“. Присуствовање на Вечерњу и Јутрењу, одлазак на исповести, као и испуњавање свог молитвеног правила, су праксе које су од животне важности за нашу припрему. Ови поступци прилично буквално припремају наше душе за учествовање у Светој Литургији, што нас, заузврат, припрема за примање Светог Причешћа. Према томе, требало би да почнемо да сматрамо ове праксе за неопходне, а не за необавезне. Субота вече би требало да буде намењено за нашег Спаситеља и богослужења у Цркви.

Кољивари су били они Оци који су покушали да поново упуте верне на правилно разумевање: да би Православни Хришћанин требао често да прима Свете Тајне. Ипак, неки људи су то погрешно разумели, па бих рекао, чак и изопачили учење Отаца Кољивара о учесталости Светог Причешћивања. Погрешно разумевши ово учење, поједини верују да би они требали да примају Свето Причешће апсолутно на свакој Литургији, чак и ако томе није претходила одговарајућа припрема. То је друга крајност. Треба да будемо веома опрезни и да се сетимо речи св. Апостола Павла и св. Отаца који нас подучавају о опасности недостојног учествовања у Светој Евхаристији. Према томе, када приступамо Светом Путиру, треба да схватамо шта чинимо, у мери у којој је то могуће човеку. Треба да приступамо са срцем које тугује због свог греховног стања, знајући да учествовање у Светом Телу и Крви нашег Спаситеља доноси Светлост у наше помрачене душе. Они (=Свето Тело и Крв) ће нас обновити, ако учествујемо са покајањем. И то није због тога што смо се припремили постом од три дана или чињењем било које спољашње ствари, већ због тога што припрема, када се чини са смирењем, привлачи Божију милост.

Вредно је споменути да ови Оци Кољивари јесу постили пре него што су примали Свето Причешће; нико од тих Отаца није забранио пост пре примања Светих Тајни. Размислите о Мојсију, светом пророку, како је постио четрдесет дана пре него што је примио Таблице Закона. Имамо много таквих примера св. Отаца и Светих у нашој Цркви, који су постили да би примили неки дар. А овде, дакле, имамо Дар над даровима!

Према томе, има смисла да човек покуша да прати неку врсту правила поста, које ће му одредити његов духовни отац. Са друге стране, ако је одређена пракса постала обичај у одређеној помесној Православној Цркви, ми не бисмо требали да је осуђујемо. Требали бисмо да имамо разумевање једни за друге. У исто време, нагласићу да ми имамо потребу да се правилно припремимо за приступање Светом Путиру, и треба да употребимо сва средства која би могла да нам помогну. Св. Макарије Коринтски каже: „Колико си се припремио, толико ћеш примити Благодати која долази од Светог Причешћа“. Треба да схватимо да, када постимо, то није само некаква форма непромишљеног, механичког поступка који постоји сам за себе и завршава се нашим избором хране за одређени дан, већ пре свега постимо јер користимо овај обичај као средство за приближавање Богу, као средство да покажемо послушање према Њему, да увећамо своје смирење и тиме се истински покајемо. Чинећи тако, користимо оруђе поста као средство за привлачење Благодати Божије, која је, условно речено, „завршетак“, циљ који смо раније поменули.

Када се осврнемо на црквену историју, видимо да су постојале многе различите праксе. Многи Кољивари се нису причешћивали сваки дан. Међу њима су постојале разлике у ставу шта то значи често причешћивање. Нпр, неки људи су осудили оце на Светој Гори да су „анти-кољивари“. Анти-кољивари су сматрали да човек треба да прима Свето Причешће једном до четири пута годишње. Ипак, сада постоји уобичајена пракса на Светој Гори да се Свето Причешће прима једном у две недеље – то је, у ствари, један од плодова утицаја Отаца Кољивара. Св. Пахомије Хиоски је чврсто сматрао да Православни верник треба учестало да прима Свете тајне – он је управо био један од Кољиварских Отаца. У ствари, читамо да је, једном недељно, током одређених периода свог живота, сваког уторка силазио из своје пећине до Манастира, са намером да прими Свете Тајне.

Да резимирамо: када долазиш да примиш Свето Причешће, треба да будеш веома опрезан; треба да будеш усредсређен на своје покајање и смирење, а не на поступке других. Након примања Светих Тајни, треба да прочиташ благодарствене молитве, осећајући нарочиту благодарност према нашем Спаситељу. Након Свете Литургије, причестивши се, треба да сматраш читав тај дан освећеним и треба да будеш веома обазрив са својим поступцима и делима. Заиста, пречесто наш недостатак будности над сопственим речима проузрокује губитак Благодати Светих Тајни након њиховог примања.

На крају, свакако бих охрабрио верне да често учествују у Светом Причешћу, али са припремом и опрезношћу, схватајући да је наш Бог Огањ који спаљује. Често, људи наглашавају да су Свети Дарови лек – и Они то заиста и јесу, као што су нас и Оци Кољивари учили. Ипак, треба да приступамо са опрезношћу. Треба да приступамо Светом Путиру осуђујући себе, свесни да смо грешници, свесни да нисмо достојни, према речима св. Василија: „Знам, Господе, да се недостојно причешћујем пречистим Телом Твојим и часном Крвљу Твојом… не разликујући Тела и Крви Тебе Христа и Бога мога. Но, уздајући се у Твоје милосрђе, приступам Теби“. Увек размишљајући о својој недостојности, никада не треба да мислимо о Светом Причешћу као о свом „праву“. Треба да будемо пажљиви а да се не поводимо искривљеним схватањем о Светим Тајнама. Кључ је у покајању, с обзиром да је и наша Вера – Вера покајања.

Извор: The Spiritual Watch (Official publication of the Genuine Orthodox Church of America),
Volume IV, Issue 2.