Једна истинита прича о вери [о причешћивању из исте Чаше са губавцима и туберкулознима]

Илија Михалакис

О причешћивању из исте Чаше са губавцима и туберкулознима

Текст који објављујемо написао је на енглеском језику један Грк из САД, Лео Мичелс (Илија Михалакис), а објавио га на свом личном Фејсбук профилу његови син, Преосвећени Епископ Теупољски Цркве ИПХ Грчке г. Христодул. Односи се на блаженопочившег о. Јована Михалакиса, свештеника (али и управника, као што се наводи овде, на стр. 112) болнице за лепрозне (губавце) на Хиосу (недавне фотографије болнице погледати овде), који је деда по оцу Његовог Високопреосвештенства. О. Јован је, према наводима Преосвећеног, прадеда Елијане Мичелс (Eliana Michaels), Лукаса Мичелса (Lukas Michaels), Јустинијана Мичелса (Justinian Michaels), Лекса Диктаса (Lex Diktas), Зоје Диктас (Zoe Diktas), и деда Елени С. Мичелс (Eleni S. Michaels) и Денису Д. Мичелс (Dennis D. Michaels).

Појавило се мноштво расправа и мишљења, па су чак, с времена на време, предузимане и неке бесмислене мере у вези хигијенских аспеката Светог Причешћа. Није ми намера да сада анализирам то питање, нити сам квалификован да расправљам о његовом догматском и богословском аспекту. Рекао бих само да, с обзиром да верујем да када примам Свето Причешће, примам Тело и Крв Христову, никада ми није пало на памет да тада треба да бринем о било каквим здравственим питањима. Намера овога чланка јесте да покаже да болест и Свето Причешће немају НИШТА заједничког.

Као што многи од вас знате, мој отац је био свештеник и одрастао сам буквално у цркви. Могао сам да појем црквене химне и пре него што сам умео и да разговарам. Моја најранија сећања из детињства се везују за црквена богослужења.

Током првих пет година мога живота, између 1935. и 1940. године, мој отац је био парох у Болници за лепрозне (губавце) на острву Хиос, где је постојала црква св. Лазара, а мој отац је вршио сва богослужења за пацијенте, укључујући и свакодневну Свету Литургију и Свето Причешће.

Наука је већ пре неколико деценија успела да излечи ову страшну болест губе и данас је она готово нестала, али тада, током 1930-их, још увек је представљала опасност по здравље. Можда не познајете њене симптоме или стање (оних у коме се налазе они који болују од) ове екстремно заразне болести, осим што сте о томе могли да сазнате у Светоме Писму, где постоје познате приче и докази о усамљивању (изолацији) губаваца с циљем да се држе подалеко од осталог становништва. Неки од симптома се препознају по деформацији црта лица, и стварном отпадању малих делова тела, као што су прсти на ногама и рукама. Лично сам видео неке од њих, и још увек се сећам туге на њиховим лицима.

Црква св. Лазара је била отворена за јавност, и многе комшије су долазиле на богослужења, као и особље установе. И ја сâм, и чланови моје породице, примали смо Свето Причешће из истог Путира као и губавци. Нико од нас се никада није разболео. А шта је било са мојим оцем? Требало је да употребљава преостатак Светог Причешћа. Дакле, живео је један здрав живот и умро у старости од 95 година!

Међутим, то није крај приче. Резидентни лекар у Санаторијуму био је декларисани атеиста, и био је саркастичан по питању мога оца и у вези његовог употребљавања преосталог Светог Причешћа. Ширио је гласине да се мој отац у стварности крио у олтару и бацао преостало Свето Причешће у умиваоник (у олтару)! И да би доказао свој став, једног дана, када је мој отац причешћивао губавце, лекар се сакрио иза завесе и чекао да види шта ће учинити мој отац. Када је посматрао употребљавање преосталих Светих Дарова од стране мог оца, десило се чудо: лекар атеиста постао је ревносни верник! Лекар (др Паспатис) је касније постао један од личних лекара цара Хајла Селасија.

Закључак

1940. године, мој отац је унапређен на позицију у пароха Опште Болнице у граду Хиосу, и вршио је сва богослужења у параклису св. Стефана, где је остао све до свог одласка у пензију.

Током овога периода, мој отац је делио Свето Причешће свим пацијентима ове болнице, неки од њих су имали чак и екстремно преносиве болести, конкретно туберкулозу. Има ли потребе да додам било шта?

Живео сам живот надахнут вером мога оца. Нека му је вјечнаја памјат!

Tags: епидемије свето причешће