Фотије Контоглу: Велика опклада између верника и неверника

(из књиге Душа после смрти о. Серафима Роуза) 1

 

На Светли понедељак, нешто после поноћи, пре него што сам отишао на спавање, отишао сам у малу баштицу коју имамо иза моје куће. Застао сам мало гледајући у тамно небо прекривено звездама. Чинило ми се као да сам га гледао први пут. Чинило ми се јако дубоко, као да је одозго долазило некакво удаљено псалмопојање. Моје усне су тихо изустиле: „Узвисујте Господа Бога нашега и поклањајте се подножју ногу Његових„. Један свети старац ми је једном рекао да се током ових часова небеса отварају. Ваздух је био испуњен мирисима цвећа и дивљег биља које смо ту посадили. „Пуно је небо и земља славе Господње„.

Могао сам тако стајати сам тамо све до свитања. Био сам као без тела и без икакве везаности за земљу. Али помислио сам да може неко у кући да се пробуди и да се узнемири због мог одсуства и због тога сам се вратио и легао у кревет. Још ме ни сан није добро обузео, не знам ни да ли сам био будан или сам спавао, кад се изненада појави испред мене човек чудноватог изгледа. Био је блед као мртвац. Његове очи као да су биле отворене и гледао је у мене са ужасом. Његово лице је личило на маску, као мумија. Његова сјајна, тамно жута кожа била је затегнута преко његове мртвачке лобање и свих њених удубљења. Дисао је као да је задихан. У једној руци је држао некакав чудан предмет који нисам могао да разазнам, а другом руком је стезао своје груди као да га нешто боли.

Ово створење испунило ме је ужасом. Гледао сам га, и он је гледао у мене без речи, као да је чекао да га препознам,. И заиста, поред тога што је био тако чудан, као да ми је неки глас рекао: „То је тај и тај!“ Чим сам чуо глас одмах сам га препознао. Онда је отворио своја уста и уздахнуо. Његов глас као да је долазио негде издалека, из неког дубоког бунара.

Видео сам да је био је у великој агонији и патио сам и ја заједно са њим. Његове руке, његове ноге, његове очи – све је говорило да се налази у великој патњи. У свом очајању пришао сам му да му помогнем али ми је он дао руком знак да станем.

Почео је да стење на такав начин да сам заледио. Онда ми је рекао: „Нисам сам дошао, послали су ме. Непрестано дрхтим! Имам велику вртоглавицу и осећам велики немир! Моли се Богу да се сажали на мене. Желим да умрем али не могу. Авај! Све што си ми раније говорио се показало истинитим. Да ли се сећаш како си, неколико дана пре моје смрти, дошао код мене и говорио о питањима вере? Ту су била и два моја пријатеља, неверници попут мене. Ти си говорио а они су се подсмевали. Чим си отишао рекли су: Каква штета! Такав мозак, а верује у глупости у које верују бабе! Следећи пут, као и у осталим приликама, такође сам ти рекао: „Бре, Фотије, сакупљај новац, умрећеш као сиромах. Види колико ја имам, а ја желим да имам још више“.

Тада си ми рекао: „Јеси ли можда потписао неки уговор са смрћу, да ћеш живети колико ти желиш и уживати у срећној старости?“ Ја сам ти на то одговорио: „Видећеш колико ћу живети! Сада имам 75 година а живећу преко сто. Моја деца су обезбеђена. Мој син зарађује много новца, а ћерку сам удао за једног богаташа из Абисиније. Моја жена и ја имамо и много више новца него што нам је потребно. Ја нисам као ти па да слушам оно што попови говоре: Крај живота нашег да буде хришћански… Какву корист можеш да имаш од хришћанског краја живота? Боље је имати пун џеп и шта те брига. Ја да дајем милостињу? Зашто је тај ваш милостиви Бог створио сиромахе? Да их ја храним? И траже од вас да храните ленчуге, да бисте отишли у Рај! Желиш да причаш о Рају? Ти знаш да сам ја поповски син и да веома добро познајем све те трикове. Као да није доста што они без мозга верују у то, већ си и ти са толиким образовањем залутао. Ако наставиш тако да живиш, умрећеш пре мене, и бићеш одговоран за своју породицу. Ја, као лекар, тврдим и потписујем да ћу живети сто десет година!…

Док је то говорио, окретао се тамо-овамо, као да се пекао на роштиљу, испуштајући некакво стењање из својих уста: „Ах, ух, у, у, у, ху, ох!“

Смирио се и утишао на тренутак, а онда поново рекао: „Ово сам рекао и, само пар дана касније, умро сам! Умро сам и изгубио сам опкладу! Какво узнемирење! Какав ужас! Затечен, час сам тонуо у дубину, час се уздизао увис, вичући: Милост! Али нико ме није чуо. Некакво струјање ме је вртело као да сам цркнути миш. Кроз какве сам само патње до сада прошао, и шта пролазим! Каква је ово агонија! Све што си ми рекао показало се истинитим! Добио си опкладу! Када сам био у свету, где си ти сада, био сам интелектуалац, био сам лекар. Научио сам како да причам и како да ме слушају, како да се ругам вери, како да дискутујем о опипљивим стварима. А сада видим да је опипљиво управо све оно што сам називао бајкама и (обичним) причама. Опипљива је агонија коју сада проживљавам. Ах! То је црв који никада не спава, то је шкргутање зубима!

Изрекавши ово, нестао је из мог погледа и чуо сам само његове уздахе који су се полако утишавали. Сан само што је почео да ме хвата кад сам одједном осетио ледену руку која ме је дотицала. Отворио сам очи и опет сам га угледао испред себе. Овај пут је изгледао много ужасније и мањи растом (мањег тела). Постао је телом као мала беба са главом одраслог човека, која се климала тамо-овамо.

Отворио је уста и рекао ми: „Ускоро ће сванути и доћи ће они који су ме послали да ме поведу!“ Питао сам га: „Ко су они?“ Изговорио је неке збуњујуће речи чије значење нисам успео да разазнам. Онда је додао: „Тамо где се налазим, тамо је такође много оних који се ругаше теби и твојој вери. Сада разумеју да њихове досетке нису досегле даље од гробља. Тамо су и они којима си ти чинио добро као и они који су те оговарали. Што си им ти више опраштао, то су постајали гори. Човек је зао. Уместо да га доброта радује, она га огорчује, зато што чини да осећа свој пораз.

Стање ових других је горе него моје. Они не могу да напусте своју мрачну тамницу и да дођу да те пронађу, као ја сада. Они се налазе у тешким мучењима, јер су бичевани [Божјом] љубављу, као што то рече један Светитељ 2 .

Колико је свет другачији од онога што видимо! Наше паметно схватање нам га приказује наопако. Сада разумемо да је наш интелект (памет) била (обична) глупост, да су наши разговори били само злобне празне приче, а да су наша уживања била лаж и илузија.

Ви, који у својим срцима имате Христа, Чија је реч за вас Истина, једина Истина – ви сте добили Велику Опкладу између верника и неверника, Опкладу коју сам ја бедни изгубио. И пропао сам, и тресем се, и уздишем, и не налазим спокојства и мира. Заиста, у аду нема покајања. Авај онима, који иду путем којим смо ишли и ми док смо били на земљи. Наше тело било је опијено и ругали смо се онима који су веровали у Бога и будући живот, и многи су нам аплаудирали. Вас смо називали безумнима, подсмевали смо вам се. И што сте више добротом примали наше ругање, то се наша злоба све више увећавала.

Сада видим колико жалости су вам зли људи чинили својим понашањем. Како сте само прихватали, са толико трпљења, отровне стрелице које су долазиле из њихових уста, називајући вас лицемерима, глумцима побожности, варалицама људи? Када би ти несрећни људи, који се још увек налазе на земљи, налазили где се ја сада налазим, и видели одавде оно што ја видим, ужаснули би се због свега што чине. Волео бих да могу да се појавим и пред њима и да им кажем да промене свој пут, али немам дозволу за то, као што је није имао ни богаташ када је молио Патријарха Аврама да пошаље убогог Лазара. Лазара није послао да би они они који греше на исти начин постали достојни казне, а они који ходе путевима Господњим достојни спасења. „Ко чини неправду нека још чини неправду, и нечисти нека се још прља; а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује“ (Откр. 22:11).

Са овим речима он нестаде.

Белешка уредника енглеског издања: У другом Поглављу ове књиге навели смо исечак из учења блаженог Августина, према коме обично само Светитељи имају могућност комуникације са живима, док су обични грешници свезани у аду и не могу изаћи оданде. Ипак се дешава, као у овом случају, да Бог допусти некој души, која се налази у пакли, да се јави живима из неког посебног разлога; Поједина слична јављања забележена су у књизи Eternal Mysteries beyond the Grave (Вечне тајне са оне стране гроба). 3 Као што пише Блажени Августин: „Мртви сами по себи немају никакве власти да се мешају у послове живих“ 4 , и могу се појавити пред живима само по посебном допуштењу Божјем. Међутим, чак и тада, таква јављања су веома ретка, и у великој већини, нарочито у онима који су проузроковани посредништвом неког медијума, представљају демонску прелест (превару), с обзиром да су ти „мртви“ (који се наводно јављају) демони који се претварају (узимајући изглед покојника).

преведено са јелинског

Напомене

  1. Π. Σεραφείμ Ρόουζ, Ἡ Ψυχή μετά τον θάνατο, Οι μεταθανάτιες εμπειρίες στο φως της Ορθόδοξης διδασκαλίας (Αθήνα, εκδόσεις Μυριόβιβλος, 2011) 339-345.
  2. Преп. Исак Сирин – прим. прев.
  3. Eternal Mysteries Beyond the Grave, Jordanville, New York, 1968.
  4. Augustine, Blessed, "Care for the Dead", Treatises on Marrige and Other Subjects, The Fathers of the Church, Vol. 27, N. York, 1955, Ch. 16.