Црква Истински Православних Хришћана Грчке

Црквено сједињење
Православне Заједнице Супротстављених
са Црквом Истински Православних Хришћана Грчке

Приговори, недоумице и њихово превазилажење

I Увод
II Синодски ставови
а. Питања која се тичу процеса сједињења
б. Питања која се тичу бивших Супротстављених
в. Питања која се тичу Документа уједињења
д. Друга питања
III Закључак

4. септембар 2014. године (према црквеном календару)
† Спомен пророка Мојсија Боговидца

УВОД

Богоугодно сједињење Православне Заједнице Супротстављених са Истински Православним Хришћанима постигнуто је, Благодаћу Божијом Спаситеља нашег Христа и заступништвом Богородице и свих Светих, у четвртак 3. недеље Поста, 5/18. марта 2014. године, а његово званично објављивање (= проглашавање) и пројављивање десило се на уједињујућем саслуживању 10/23. марта 2014. године – у Крстопоклону Недељу.

1. Овај уистину историјски догађај, с обзиром да се њиме уједно постигло и сједињење са истинском Руском Заграничном Црквом и Истински Православнима Румуније, код свих истинских чеда наше Цркве изазвао је неизрециву радост и духовно усхићење.

• О неизрецивој духовној радости, коју су осетили, сведоче нарочито они који су присуствовали и учествовали у уједињујућем саслуживању.

2. Ипак, постојали су и они који су се противили, они малобројни – клирици и лаици, из Грчке и иностранства, који су одмах на почетку на разне начине изражавали своје приговоре и сумње у вези законитости (валидности) и каноничности овога сједињења.

3. Наш Свети Синод, са духовном бригом (осећајношћу) и љубављу у Христу, покушавао је непрестано да објасни тој нашој браћи која се противила, да су њихови разноразни приговори и сумње неосновани, да треба имати поверења у наше архијереје и да поделе са њима благословену радост сједињења.

4. Све до самог заседања нашег Светог Синода 15/28.7.2014, иако су се многи од оних који су се противили коначно уверили у каноничност сједињења, остало је још увек оних малобројних који су који су остали упорни у изражавању својих приговора и сумњи, изражавајући их понекад непомирљиво (тврдоглаво), а понекад умереним богословским понашањем (= у умереном богословском духу).

5. На заседању 15/28.7.2014, „на предлог Његовог Високопреосвештенства Митрополита Оропског и Филијског г. Кипријана“, донета је одлука да Свети Синод „предузме издавање текста (= документа) ради разјашњења ставова Светог Синода“ и ради развејавања сумњи оних који се на разне начине противе сједињењу, имајући у виду и разне грешке у тумачењима (неспоразуме), које су се у међувремену незванично појављивале на интернету.

6. С обзиром на потребу састављања једног званичног синодског документа „Због разјашњења наших ставова“, требало се најозбиљније суочити са питањем одговора на један бесконачни низ питања, у многоме схоластичких по природи. Да је тако учињено, од (свих тих) наших разјашњења, ставова и одговора, без нарочите потребе, настала би врло обимна књига.

7. Према томе, избегавајући схоластички начин одговарања и држећи се суштине спора, изложићемо изричито и јасно наше синодске ставове по питањима која се тичу сједињења, имајући на уму један начин садржинског груписања разнoврсних оптужби против сједињења, али и доброномерних сумњи – дилема (питања) – недоумица која се тичу сједињења, ради превазилажења било каквог узнемирења и због умирења срдаца.

II СИНОДСКИ СТАВОВИ

IIa. Питања која се тичу процеса сједињења

1. Противљења и недоумице у вези сједињења долазе како из Грчке, изражене од стране једне малобројне групе (у почетку два свештеника и девет лаика, а сада једног свештеника и четири лаика), као и из иностранства (два или три лаика).

2. Било је негодовања (противљења) и са споља, тј. од стране лица која нису чланови наше Истински Православне Цркве у Грчкој, а која повремено исказују непријатељски став према Њој.

3. Наши Αрхијереји су могли то и да игноришу, јер је у суштини и било неосновано и није ни изражавало никакву свеопшту (саборну) свест пуноте наше Цркве, али и поред тога, приступили су му са пастирском бригом (осећајношћу).

4. Наш Свети Синод није обавезан, на основу нашег саборског и канонског Предања, да објављује – и то одмах – све што је везано за једно питање са којим се суочава – документа и детаљне записнике.

5. Међутим, неопходно је да обавештава своју паству преко [званичних] обавештења, што се брижно и чинило у објавама на нашој синодској интернет страници, како током четрнаестомесечног дијалога који се водио у циљу сједињења, тако и након сваког заседања нашег Светог Синода.

6. Обавештење о одлукама нашега Светог Синода на заседању 5/18.3.2014, током ког је остварено сједињење, каснило је с једне стране због обима материјала који је требао да се попише (забележи), као и због празника коју су пали пре и након Пасхе. Међутим чињеница зближавања и врло вероватног сједињења била је објављена, тј. обзнањена и другим путевима и средствима комуникације, а постојала је и могућност – за оне који су то заиста хтели – и личне комуникације са надлежним пастирима.

7. Аргумент да наш Синод није објавио записнике који би садржали детаљне описе синодског процеса сједињења, што се наводно дешавало у прошлости, је неоснован.

• У епохи сазивања Светих Васељенских Сабора њихови записници нису се објављивали, већ су се држали у Патријаршијама због очувања, а одлуке које су донешене од стране св. Отаца биле су одмах објављене – што и јесте пракса коју је брижљиво неговао и наш Свети Синод приликом тог дијалога.

8. У сваком случају, наш Свети Синод није имао, нити има шта да крије у вези онога што се тиче сједињења и, свакако, не сматра да је све рађено у ужурбано, али изражава дубоку тугу јер, као што се уверио, они који се противе желели су и желе да наметну нашим архијерејима свој модел, искључиво свој став о начину сједињења, као да њихови пастири немају знања о историји и саборско-канонском Предању, и као да постоје примери њиховог обезвређивања питања Православне Вере.

IIб. Питања која се тичу бивших Супротстављених

1. Архијереји бившег Синода Супротстављених потписали су, заједно са нашим, као и са руским и румунским Aрхијерејима, званични документ „Истински Православна Црква и јерес екуменизма – догматска и канонска питања“ (март 2014).

2. Овим Документом, који представља једно Православно Исповедање Вере, бивши Супротстављени су повукли (одбацили) своје раније формулисане еклесиолошке ставове, чак и са њихове званичне интернет странице, а такође су и писмено изјавили да убудуће неће употребљавати термине и фразе које су у супротности са еклисиолошком основом Документа уједињења.

3. Оно што је садржано у Документу уједињења, што бивши Супротстављени данас исповедају и објављују потпуно свесно и искрено, не оставља никакве могућности за сумњу по питању њиховог мишљења, које је у свему православно.

4. Бивши Супротствљени су својим Православним Исповедањем, али и самопожртвованим поступцима, сасвим недвосмислено потврдили истинитост свог мишљења и настројења с обзиром да су:

• распустили (расформирали) свој посебни Синод,
• одрекли се свих [дотадашњих] пастирских почасти (привилегија),
• ставили под покров нашег Синода свој огроман пастирско-мисионарски рад,
• изузетно се смирили,
• прихватили у покајању одговорност за своје одвајање и његове последице од 1984. године и надаље.

5. Наши Aрхијереји били су потпуно свесни, Благодаћу Божијом, врсте захтева које је требало поставити бившим Супротстављеним приликом њиховог присаједињења нашем Синоду, нарочито након једног вишемесечног и напорног дијалога, који се завршио са Православним Исповедањем и делом (= праксом) наше браће.

6. Никада није постојала јерес – тзв. кипријанизам и никада наш Свети Синод није званично употребљавао овај термин, а бивши Супротстављени не само да нису исповедили званично и синодски оно што им се приписивало као кипријанизам, као нпр. концепт званичне Цркве као Мајке Цркве, већ и јасно супротно томе, а нарочито током процеса сједињења.

• Осим тога, еклисиолошке формулације бивших Супротстављених у прошлости, које је, наравно, осудила наша Црква, нису изражене тврдоглаво (упорно), догматски и коначно, што би стварно представљало јерес и могле би тако да се назову [тј. јерес кипријанизма – прим. прев.], већ „мисли за размишљање и расправу“.

7. Сада већ несумњиво Православно Исповедање и дело бивших Супротстављених представља са њихове стране једно храбро превазилажење оног што су изрекли (учинили) од 1984. године и даље, као и онога што су изрекли током незваничног дијалога (2008-2009). То заиста представља нестанак разлога за поделу и раздвајање.

8. Много тога је било написано, наравно, у наелектрисаној атмосфери, нарочито од 1984. године и касније, на шта се на лош начин и погрешно данас неки позивају са циљем да изазову нове напетости, а ми сада – као надлежни пастири – предајемо све то, Благодаћу Божијом, забораву, подражавајући пример светих Отаца, као нпр. случај св. Патријараха Игњатија и Фотија након њиховог помирења.

9. Канонско васпостављање уснулог Митрополита Кипријана (†17.5.2013), из чега је уследио парастос за његов помен (упокојење) од стране Његовог Блаженства Архиепископа Калиника (7/20.3.2014), био је један канонски црквени поступак, с обзиром да су постојали разлози који су то дозвољавали, као што се десило и раније са канонским васпостављањем покојног Архиепископа Авксентија.

10. Подсећамо да су у прошлости постојали слични поступци над покојнима, иако су се се они теретили не само рашчињењем, већ и анатемом, нарочито од стране патријаршијских сабора, као што се нпр. десило у 14. веку са Архиепископом Српским Јоаникијем и царем Стефаном Душаном, који су били осуђени (као и читав српски народ на опште одлучење) и као већ умрли су били канонски васпостављени (= разрешени) након двадесетак година – у време Константинопољског Патријарха св. Филотеја.

11. Покојни Митрополит Кипријан је јасно изразио своју жељу за поновним васпостављањем општења са нашим Светим Синодом, против кога – што треба нагласити – никада није радио, нити је намеравао да га замени (= да стане на његово место), а наш Синод је донео одлуке против њега 1986. године углавном зато што је саставио (свој) посебни Синод, иако је тај Синод – као што нас уверавају бивши Супротстављени – имао привремени карактер, у перспективи сједињења.

12. У тим одлукама нашег Синода против покојног Митрополита Кипријана наводе се, наравно, и друге оптужбе. Оне су биле подробно истражене током остварених дијалога, а закључци су били следећи:

• Оптужба за екуменизам, која је наравно повезана са претпоставком убеђења покојног Митрополита Кипријана о званичној Цркви као Матери Цркви, у потпуности се укида (оповргава) од стране званичне потврде бивших Супротстављених из 2008. године:
  „Овај заиста неприхватљив (невичан) израз, који је употребљавао наш Епископ и који је он већ повукао као неуместан, никада није представљао званичну синодску објаву (прокламацију) нас Супротстављених, нити је икада био употребљен, а тим пре није био усвојен ни у основним и темељним текстовима, изражавајући нашу еклисиолошку и антиекуменистичку самосвест.“
• Оптужба за безобзирно давање Светих Тајни од стране Митрополита Кипријана лаицима из новотарије (= из новог календара и екуменизма – прим. прев), сада је већ неоснована, с обзиром да бивши Супротстављени, након њихове синодске одлуке од пре неколико година, наравно, званично објављене,
  „ускраћују (= забрањују) Свето Причешће онима који не припадају Цркви Истински Православних Хришћана.“
• Оптужба против покојног Митрополита Кипријана за заједничку молитву са тадашњим Патријархом Александријским Николајем која је, наравно, непромишљено окарактерисана као саслуживање, нема уопште никакве основе јер очевидци овог догађаја, неочекиване посете Патријарха саборном храму манастира св. Кипријана, уверавају да се десило супротно:
  „покојни Митрополит је са Царских Двери позвао Александријског Патријарха да се врати Светоотачким Предањима.“

IIг. Питања која се тичу Документа уједињења

1. Документ уједињења, који је састављен од стране Истински Православних Цркава Грчке, Румуније и Руске Заграничне Цркве (марта 2014. године), не даје могућност слободе разногласности у питањима Вере, с обзиром да је производ и сагласности у питањума Вере.

2. Није се десила никаква сагласност прећуткивања разноликих еклисиолошких ставова, а претпостављамо да односна подозрења произилазе из погрешног разумевања изјава које су – ионако – пастирски изражене пре сагласности и сједињења.

3. Иако је фраза из Документа уједињења – да „Истински Православна Црква не потврђује (тврди) валидност“ Светих Тајни које врше новотари (глава 6, параграф 6), довољно разјашњена у односним фуснотама издања овог документа на једноставнијем облику грчког језика, овде треба објавити да она подразумева да се не уводи ново учење, нити укида прошлост, с обзиром да су Енциклике помесног карактера из 1935, 1950. и 1974. године смештене у контекст нашег, сада већ заједничког међуправославног Исповедања, и исправно интерпретиране¹.

4. Такође, треба нагласити да је у Документу уједињења јасно да се он не бави непосредно и посебно, нарочито не у посебној глави, питањем валидности или невалидности тајни које врше новотари, већ узгред.

5. У глави 6: „Повратак у Истинско Православље“, параграф 6, у суштини, истиче се следећи став:
Непонављање (неизвршавање из почетка) Светих Тајни над онима који долазе из новотарије (= из новог календара, екуменизма, сергијанства итд. – прим. прев), уколико је њихова форма била сачувана, не „потврђује“ (не „тврди“) – тј. не треба да се схвата као нека потврда (= тврдња) валидности Светих Тајни вршених у новотарији.

6. На крају, дужни смо да схватимо да Истински Православна Црква не треба да гаји погрешан утисак да се њено јединство наводно заснива на нашем мишљењу о тајнама новотара, напротив, центар њеног јединства треба да буде њена верност Апостолском Учењу и Прејемству. Верност нашем Исповедању – оно нас сједињује, а не наше мишљење о тајнама новотара, који су ионако отпали и „ван су општења [са Црквом]“.

7. Један савремени упечатљиви и надахнути текст, сада већ покојног презвитера који је припадао нашој браћи матејевцима, чини веома разумљивим наш горе изнесени став:
„Када сам био млађи и живео у иностранству, новотари екуменисти су ме питали, са циљем да ме ухвате у замку:
– Да ли ми имамо Свете Тајне или не?
Одговорио сам:
– Умете ли да читате? (= Да ли сте писмени?)
– Да, умемо. (= Да, писмени смо.)
– А каноне и Предања Цркве знате?
– Да, знамо!
– Онда имам следеће да вам кажем: Иако сам грешник, Благодат Божија ме је сачувала да се не одвојим од Истине Христове и да не скренем удесно или улево и знам да имам Свете Тајне. Али ви који сте променили пут, с обзиром да умете да читате, прочитајте шта кажу канони и Предање Цркве о вашем случају и донесите свој закључак.
Мислим да није ни корисно ни паметно да се ИПХ свађају међу собом и да се баве светим тајнама или не-тајнама новокалендараца (= тиме да ли новокалендарци имају Свете Тајне или не). Апостол каже: „Јер што да судим и онима који су напољу? А онима који су напољу судиће Бог“ (1. Кор. 5, 12-13). Ми смо их предали Милости Божијој, а Он зна да ли ће да их трпи, како ће и колико да их трпи. Ми нисмо управитељи Милости Божије. Ми имамо обавезу, као они који сматрају сваку новотарију као наговор ђавољи, да не презремо „предану веру“ ни за једну јоту или цртицу. Најбитније је, дакле, да наставимо са добрим почетком (начелом) који је постављен, тј. да се ујединимо уопште сви ИПХ под једним Православним Исповедањем Вере, помоћу кога ћемо бити доследни, следећи заједничку линију, а у наставку да сазовемо Свеправославни Сабор који и јесте званична уста Цркве и који ће да донесе званичне формулације о онима који су скренули и удаљили се од светоотачког благочешћа (= Вере Отаца).
Али, до тог тренутка, не можемо да имамо са њима никакво општење у Светим Тајнама и молитви, да не би постали на тај начин „учесници у туђим гресима“, исповедајући да одбацујемо и пљујемо (= гнушамо се) на календарске новотарије, њихов екуменизам и новоизмишљено крштење, или, боље речено, обливање.
Од оно мало што знам, мислим да су тако чинили и свети Оци у односу на јеретике. Одмах, и истог тренутка, прекидали су општење са јеретицима, чекајући сазивање надлежног органа, тј. Васељенског Сабора, не да би сазнали и да би одлучили да ли је злославље јерес, већ да би кроз званична уста Цркве биле изражене све званичне објаве и формулације о исправним догматима и да би се званично изразила осуда јеретика.
Треба нагласити да су на таквом Сабору учествовали само Православни“.

8. Слобода одлучивања (ἡ διακριτικὴ εὐχέρεια) сваког епископа да употребљава акривију или икономију приликом примања лица из новотарије не значи, наравно, потпуну слободу и, према томе, његово неподлегање одговорности (ἀσυδοσία).

9. Локални епископ, каже се у Документу уједињења (VI, 11), „доноси одлуку на основу саборски одређених критеријума“, а ако сам не може да одлучи (изнесе став), тада одлучује „надлежни Сабор (Синод)“.

* * *

10. Узнемирења због Великог Општег Сабора су у потпуности неутемељена с обзиром да у Документу уједињења (глава VII), с обзиром да у његовом издању у једноставнијем облику грчког језика постоје јасни одговори [за одагнање таквог узнемирења].

11. На овом Сабору ће учествовати све помесне Цркве Истинског Православља, уједињене на основу заједничког Правилног Исповедања Вере и своје верности Апостолском Учењу и Прејемству.

12. Овај Велики Сабор ће констатовати и објавити већ постојеће отпадање екумениста и сергијанаца (= отпадање екумениста и сергијанаца које се већ десило) од Правилног Исповедања и Тела Христовог – Цркве.

• Добро је познато да недостатак верности Апостолском Учењу и Прејемству води било које новотаре ван граница Истине и Цркве, далеко од Благодати и Светих Тајни.

IIδ. Друга питања

1. Наводна „изјава Митрополита Агатангела у часопису Весник“ нема потребе да се „коментарише“ због следећих разлога:

• То су једноставно гласине тј. једна „изјава“ непосведочена, неутемељена и непостојећа.
• Да је – као што говоре гласине – била изречена током деведесетих, у време Митрополита Виталија (†), била би саборски (синодски) разматрана, што се никада није десило.
• Ионако –потписивање Документа уједињења од стране Митрополита Агатангела (март 2014. године) представља у будуће његово Православно Исповедање, које изражава верност Апостолском Учењу и Прејемству.
• Поред тога, на међуправославном саветовању 8/21.3.2014, након дуготрајне расправе, Митрополит Агатангел је дао потпуну потврду (уверење) о Православном Исповедању и канонском поретку што се тиче разних питања, на велику радост свих учесника.

2. Ставови Митрополита Етне Хризостома, који су били изражени пре и након сједињења, не треба да стварају толико узнемирење из следећих разлога:

• они који су изражени пре сједињења – односе се на потребу очувања начела држања (понашања) и умерености, које је он примио од покојног Митрополита Кипријана, а не на еклисиолошке ставове – самим тим, било која сумња или погрешно схватање (неразумевање, неспоразум) које је произашло из њих, укидају се (бришу) потписивањем Документа уједињења.
• они који су изражени након сједињења – односе се на неиспитљиву Милост и Дуготрпљење Божије у односу на новотаре у временском периоду који Он расуди и, у сваком случају, били су незванични (ставови) и имали су унутрашње-пастирски карактер;
• У сваком случају, небратољубиво пресретање, истрзање [из контекста] и злоупотреба унутрашње-пастирских текстова од стране појединих непријатељски настројених према Митрополиту Етне, а и према нашем Светом Синоду, разоткрива оне који већ по навици (непрестано) поткопавају наше богоугодно сједињење.

III Закључак

1. Они који се на разне начине противе богоугодном сједињењу са нашим Светим Синодом бивших Супротстављених, а сада наше браће у Христу и у заједничком нашем Православном Исповедању, не треба да забораве следеће:
„Примајте један другога, као што је и Христос примио вас на славу Божију“ (Рим. 15, 7).

• Саветујем вас да примате један другога са љубављу, као што је и Христос примио све вас и учинио вас љубљенима и Својима, да се прослави Бог Отац.

2. Сједињење, или поново сједињење, је Дар Божији – наши архијереји нису успели и постигли ништа [сами и својим силама] у датом случају, већ су једино – својом добром намером и напорима – дозволили нашем Господу да учини своје чудо: „Сваки добри дар и сваки поклон савршени одозго је, долази од Оца светлости“ (Јак. 1, 17).

3. Они који се противе сједињењу ће једино тада да се помире са њим – када га буду посматрали кроз призму онога што је горе написано, али у смирењу и љубави, јер „та упорност није од Онога Који вас зове“ – Христа (Гал. 5, 8). Тврдоглавост (упорност), која се не покорава Истини и Љубави, води у поделе и расколе, за које свако сноси одговорност пред Богом, Црквом и историјом.

Из секретаријата
Светог Синода

† Крај
и Богу слава и благодарност!
Амин!

1. Поменуте Енциклике говоре о томе да новокалендарци јесу расколници и да су њихове свете тајне лишене освећујуће благодати. Све ове Енциклике се уз Документ уједињења, као и друга црквена документа еклисиолошке садржине, налазе се на званичној интернет страници Синода под секцијом „Ἐκκλησιολογικά“ – прим. прев.

Tags: исповедање вере