Аријанизам у старини и нео-аријанизам у историји и данас

+ Епископ гардикијски Климент

 

Прослависмо спомен Светих Отаца I Васељенског Сабора у Никеји витинијског 325. године, који су поразили јерес аријанизма. Радило се о веома опасном нападу против Вере у Божанство Господа нашег Исуса Христа, који је нарушавао Тајну Свете Тројице и наравно лишавао човека могућности спасења.

Сав сатанин рат против Христа има један циљ: да одвоји Божанство од Христа, да се Христос не би сматрао Богочовеком, да одвоји Бога од човека, од тела и од твари, да би могао да завлада он – скверни и свенајзлобнији. Он својом дрскошћу и без страха Божијег жели да људе наведе да верују како Христос није Бог, да није Богочовек, Спаситељ и Искупитељ, већ творевина, која не може победити зло, већ који је био побеђен и умро неславно, без Светлости, Живота и Васкрсења.

Да би то успео, сатана подиже страшне ратове против Христа и против Његовог светог Тела, тј. Његове Православне Цркве. Почетни ратови били су прогони против Хришћана од стране Јудејаца и идолопоклоника, а касније па све до недавно од стране јеретика, инославних и безбожника [=атеиста]. То су били спољашњи ратови. Сви ти ратови су настојали да усмрте Ученике Христове, учинивши од њих Мученике, да би тиме наводно било избрисано Његово Име и Вера Христова. Међутим узалуд су се трудили неразумни богоборци и христоборци, јер Вера је јачала, ширила се и на крају надвладала свуда.

Ђаволов рат се појачао и развио помоћу јереси. Јереси настоје да „убију“ [=“уклоне“], ако је могуће, Самог Господа Исуса Христа! Било у односу према савршеном Његовом Божанству, било у односу на Његово савршено Човештво, било у односу на начин сједињења двеју Његових природа у Лицу Бога Логоса, било у односу на Његово изображавање, било у односу на учење и спасоносно Његово дело, било у односу на свету Цркву Његову.

Основна идеја јудеомислећег Арија је била да Христос није Бог, већ да Он представља првобитну створење/творевину Божију („било је времена када га није било“), са циљем да Логос касније створи свет и да буде посредник између Бога и света (види Архим. Јустин Поповић, Човек и Богочовек, «Ἀστήρ», Атина, 1970, 135).

Овај прогон је био већи од свих осталих: изгонио је Бога из Христа! Губила се могућност спасења човека!

Због тога је и I Васељенски Сабор, сазван од стране Константина Великог, у Никеји 325. године, изразио [=изложио] древну Веру и Учење Цркве у Символу Вере („Вјерују“), нарочито у опредељујућем термину „Једносушни“, у вези односа Оца и Сина, да би изразио ИСТОВЕТНОСТ (ΤΑΥΤΟΤΗΤΑ) Њихове суштине/природе, без обзира на разлику Лица/Ипостаси, која нимало не нарушава и оштећује јединственост једног Божанства.

Св. Оци, просветљењем Духа Светога, открили су „тајну Богословља“ и њу „јасно предали Цркви“ [«τρανῶς παρέδωκαν τῇ Ἐκκλησίᾳ»]: да је Христос истинити Бог, једносуштан са Богом Оцем и због тога Спаситељ, Искупитељ и Господ. Аријанизам је у суштини сатанизам и рационализам. Он представља покушај да се усвоје и примене методи и средства људске философије, са циљем да се постигне Богопознање. Тј. да се постави несавршени и огреховљени људски ум као мерило за схватање Богочовечанског дела Христовог, а закони логике да надвладају надразумска божанска благодатна начела Духа Светога.

Основна грешка аријанаца, према св. Атанасију Великом, јесте да тумаче Свето Писмо „према своме уму“ [према сопстеном схватању] (Види „Против аријанаца“, Ι, 37), због тога су и падали у јерес; јер да би разумео оно што се односи на Христа и Цркву Његову потребна је истинита Вера и просвећење Свесветога Духа. Ђаво, као мрачан и потуно изопачен, рађа погубне јереси, због тога и сви они који их пригрљују постају „слични“ њему и његови „пријатељи“. Аријанци, као и сви остали јеретици, представљају у суштини дело Антихристово, због тога се сматрају његовим „претечама“ (Види „Против аријанаца“, Ι, 1).

Према тринаестом Апостолу св. Атанасију Великом, предуслов да верујеш правилно/православно, да схваташ Божанско Писмо и да имаш истинско Богопознање/Христопознање јесте: живот частан, душа чиста, врлина по Христу, као и чист ум и подражавање живота Светитеља Божијих (Види „О Оваплоћењу“, 57). А одрицање Божанства Христовог, као и неблагочешће [=неправославно веровање] у вези са Његовом Божанском Суштином, сматра се неопростивом хулом против Духа Светога (Види „Серапиону, о Духу Светом“ Посланица IV, 12).

***

Аријанизам није нестао, већ се распространио током историје, нарочито током последњих векова, веома много! Не ради се само о оживљавању и обнови помоћу антихристовог хилијазма, који наставља да се шири и у нашој отаџбини и по целом свету са сатанском ревношћу.

Нео-аријанство је већ наметнуто у наводно цивилизованом свету, са својим наводно запањујућим достигнућима и напретком. Човек надмено влада и уздиже самога себе, одбацујући Богочовека, Кога изгони, борећи се против Његовог Присуства, Његовог Јеванђеља, Његове Цркве, Његове Истине и Његовог Спасења. То је главно настројење и на Истоку и на Западу: помоћу философије, науке, цивилизације (културе), политике, чак и религије. Посвуда се Богочовек Христос деградира на обичног човека, који није потребан и коме нема места у друштву [=заједници] и души човековој. Или највише, према крајњем снисхођењу, допушта Му се последње место.

Чак се и савремене јереси крећу у тој перспективи. Како рационалистички протестантизам, који у суштини раз-оваплоћује Оваплоћеног Бога Логоса, тако и папизам са целокупним својим правцем и путањом. Јер лозинка интелектуалаца без Бога да је „мерило свих ствари човек“, а не Богочовек, достигла је свој врхунац са I Ватиканским Концилом (1870), када је званично формулисана и објављена догма о „Непогрешивости Папе“, а преко тога и непогрешивости човека уопште! То је централни догмат папизма, суштина његовог изопачења, које је II Ватикански Концил (1962-1965) потврдио као неприкосновен и непроменљив!

Међутим то представља поновно рођење идолопоклонства и паганизма, и завршава у двострукој смрти, духовној и телесној. Представља јерес над јересима, тј. свејерес. Ужасно изгнање Господа, издајство Његовог Распећа! (Види Човек и Богочовек, стр. 150, 159).

„Викар“ (намесник) Христов, папа, већ заузима место Христово, Кога је „изагнао“ на Небо као својеврсни сведржитељ! Овај папин пад, надахнут ђаволом и аријанске природе, садржи се у жељи да замени Богочовека човеком, изражавајући своје крајње сиромаштво и нихилизам (види „Човек и Богочовек“, стр. 157-158).

А екуменисти из редова православних не само да динамички не осуђују и одлучно се не одричу сагласности са овим ужасним стањем, већ га и подупиру, нарочито лажним међусобним признањем, на челу са Фанаром [=Цариградом] нео-папистичког менталитета и хегемонистичком Москвом, која свему томе доприноси, тако да постају бедни сукривци [=саучесници] у овом апостасијском отпадању.

***

Ипак, једино Богочовеком, и помоћу Богочовека, може човек да постане истински, савршен и потпуни Човек. Једино у Његовој истинитој Православној Цркви, „са свима светима“ (Еф. 3:18), може да стигне „у човјека савршена, у мјеру раста пуноће Христове“ (Еф. 4:13). У Богочовеку „обитава сва пуноћа Божанства тјелесно“ (Кол. 2:9-10), тако да може сваки члан Цркве, кроз Веру и Љубав и уопште кроз свете Врлине и Свете Тајне, да се испуни овом пуноћом Божанства.

У Светој Цркви, Телу Христовом, сваки верни члан може да постане „сателесник“ Богочовека (Еф. 3:6), а нарочито, посебно и углавном натприродном Тајном Свете Евхаристије. Причешћујући се Телом и Крвљу Христовом, причешћујемо се свецелим Христом, Телом, Крвљу, Душом и Божанством (нетварним енергијама), причешћујемо се свецелим Богочовеком. Ради се о Тајни бескрајне Божанске Љубави и Милости према нама, тиме што је постао човек да би се жртвовао на Крсту, да затим Себе приноси као храну и насладу, да се сједињује са нама и ми са Њим, да нам предаје живот вечни.

Ван Богочовека и заједнице са Њим, одн. учествовања у Њему, у суштини не постоји човек, већ подчовек, получовек, качовек, мимочовек, нечовек, слуга и заробљеник смрти, греха и ђавола, дакле ђавоподобни човек.

Гордост и надменост је одвојила сатану од Бога и тиме га учинила потпуно страним Богу и непомирљивим непријатељем. Од тада, сви они који чине исто у своме самозаваравању греха, не желе себи ништа друго осим затварања у кавез. То да неко неће Бога у себи, да буде потпуно затворен према Њему и за све Божије, значи крајњи егоизам и самољубље, што и представља пакао, и овде и у вечности (види „Човек и Богочовек, стр. 152-153).

Излаз и лек јесте Покајање: излечење од сваког ђавољег, надменог и јеретичког греха. Осећање греховности пред Најслађим Господом Исусом Христом и молитвено изражавање тога са најдубљим смирењем. Полагање наше наде и поверења у богочовечански ум Цркве, „ум Христов“ (1 Кор. 2:16).

***

У нашим данима присуство нео-аријанизма нарочито се осетило приликом пендемије вируса короне. Због тога и са философијом [=под изговором] очувања човековог здравља, предузете су досад невиђене мере од стране Државе, а против Цркве, уз позивање на „право нужде“, да би се зауставила њена Литургија [=деловање] и помоћу тога очигледно газила основна људска права и верске слободе грађана. Ово гажење оправдано је изазвало осећај посредног или непосредног гоњења против духовне Болнице човечанства, Православне Христове Цркве, према Којој се односило не као према Телу Живога Бога, већ као према једној људској организацији, лишеној Божијег Присуства.

Најстрашније је било то да је тиме дат повод за један напад без преседана од стране свих који су ношени нео-аријанским склоностима раздвајања Христа од Његовог Божанства на саму Тајну над Тајнама Цркве, која представља само БИЋЕ („τὸ ΕΙΝΑΙ“) Цркве и Њен идентитет, Свето Причешће, као и на начин његовог раздавања [вернима]. Садржина светог Путира, страшни часни Дарови, богохулно су сматрани „жариштем и извором опасности, заразе и смрти“, а уз највеће непоштовање [=најнеблагочестивије, потпуно неправославно] и најпровокативније подржала се идеја да Дарови на представљају искључиво право Цркве по питању њиховог раздавања, већ представљају „искључиво друштвену одговорност за спречавање ширења вируса и заштиту грађана“! Или – да то није „верско, већ чисто научно питање“! Да смо наводно угрожени од стране „верских фикс идеја“! Због тога су и чињени предлози од стране потпуно неупућених у црквене ствари [=потпуно страних Цркви] људи – било потпуне забране раздавања светих Дарова, било „прилагођавања обреда“. Званичне екуменитичке јурисдикције већ се покрећу у правцу да истраже шта да учине (по том питању), док поједини, нарочито у земљама иностранства, примењују потпуно неприхватљиве методе, антипредањске, опасне, па све до богохулних.

 

Епископ диселдорфски и немачки СПЦ Григорије избацио кашичицу из употребе, дели причешће вернима у руке

 

Митрополит волоколамски РПЦ МП Иларион Алфејев „дезинфикује“ у алкохолу кашичицу након сваког причасника сагласно инструкцијама Патријарха Московског и Синода РПЦ МП

 

 

Сувишно је напоменути да се Свето Причешће даје једино живим члановима Цркве, који најдубље верују и припремају се са дубоком свешћу, који приступају Извору Живота са вером и жељом да приме „отпуштење грехова и живот вечни“. Сви остали и да приступају, биће „спаљени“. Дакле, нека се не брину „мртви“ за живе у Богу и нека се брину једноставно да сахрањују своје мртве (види Мат. 8:22, Лк. 9:60), јер су ионако изван Живота. Тиме што пишемо не одричемо медицину, опасности, похвалне покушаје опрезности према болестима и лечењу болесника, већ осуђујемо појаву заповедања и наметања у питањима Вере и Богослужења Цркве од стране људи који преступају јасне границе, па било ко да су, било које титуле или положаје да заузимају.

Све те неприхватљиве изјаве и поступци у вези наведеног питања у току последњег периода, откривају један нарочит, али и недвосмислен аријански став. Под дејством неверја и безбоштва, које надахњује кушач, раздваја се Божанство Христово од Његовог Човечанства, а Његово свето Тело, Црква, поистовећује са сваком другом људском организацијом, макар и верског карактера. Због тога се разних врста нео-аријанци грозе на саму идеју оних који истински верују и практикују своју веру свесно са самоподразумевајућим учешћем у светим Тајнама. И слава Богу што смо имали неочекивана јавна Исповедања Вере од стране чак и „световних“ људи, што нисмо ни очекивали, заједно са стручњацима из медицине и осталих научних грана. Сви они су представљали брану против сатанског аријанског пада оних, који су узели на себе да искорене све свештено и свето и да својом неупућеношћу сеју међу народом сваку врсту смртоносног вируса неверја, агностицизма, лишавања слободе и безнађа.

Међутим, нека сви схвате да чак ни у време пандемије није могуће и неприхватљиво је не дозвољавати слободан одлазак и приступ храму Божијем, са циљем учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Светој Литургији и учествовањем у највећој Тајни Божанске Евхаристије на установљени предањски начин, макар уз држање неких неопходних мера хигијене и, наравно, избегавање гужве. Овај потврђени и утврђени, од стране историје и вапијуће стварности, по својој безбедности и ефективности начин, открива и чини осетним истинско општење Бога и човека, као и верних међусобно и са свом творевином. У овој литургијској Трпези сједињују се и мешају небеско са земаљским; у овој пасхалној радости играју заједно небо и земља, одасвуд се све напаја и сија пријатном и радосном Светлошћу Божије Благодати, душе окушају небеско, упокојени се радују заједници у Духу, Светитељи и Анђели заједно празнују и све предокуша слободу у Христу читаве творевине.

Они који не живе, не осећају и не схватају ово духовно поигравање верних душа, сви они који не сумњају у ово онебесење духа и ову небеско-земаљску пуноћу несхватљивог живота, већ су предвођени нео-аријанским менталитетом, једним сувим и бездушним хуманизмом, вероватно ће сматрати све горе наведено као „метафизичка блебетања“, због тога и дају нарочити нагласак и предност, чак и у време пандемије, финкционисању супер-маркета, банака, фризераја, превозу и испоручивању спремљене хране и производа итд. У томе не виде нити осећају опасност, јер то према њиховом мишљењу представља основне људске потребе, с обзиром да се на тај начин обезбеђује биолошко/телесно људско постојање, које на тај начин некако продужава своје привидно лажно-постојање. А у храму истинитог Тројичног Бога, где благодат чини вечно новим и свештенодејствује задивљујућу Тајну истинског Живота, вечног и бесмртног, виде опасност за јавно здравље, обелодањујући тиме своју духовну беду и слепило, као и своје жалосно ропство у оковима тиранина ђавола.

Стварни Православни верници исповедамо да нас је увек Света наша Црква оживљавала, (исповедамо) то што су потврђивали Свети Оци, то што су Св. Мученици запечатили својом крвљу: Божанство Господа нашег Исуса Христа, светост Његове Цркве, неопходност заједничких богослужења у светом Дому Његовом, спасоносност Његових Светих Тајни, а нарочито евхаристијског учешћа у Божанском Животу.

И наставићемо до краја, благодаћу Божијом, да остварујемо и практикујемо своју веру, ма шта коштало и по цену ма које жртве; било отворено и јавно, било тајно у случају да нас ометају; било на земаљској површини, у нашим храмовима, било под земљом, у катакомбама; било да признају слободу и наша људска права, било да не признају.

Мртворођенче нео-аријанизам било ког облика одбацује се и осуђује, као већ осуђен, а наше Православље се проповеда, живи и побеђује, јер представља Тело Њега, Које „наступи побеђујући и да победи“ (Откр. 6:2)!…

21.5/3.6.2020
Св. равноапостолни Константин и Јелена

 

Траке у храму, које спречавају целивање светих икона

 

Патријарх Константинопољски Вартоломеј са маском на Литургији (хоростасија) у метоху светогорског Манастира св. Пантелејмона, Галата, Константинопољ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

(Слике и видео снимци нису део ауторског текста, већ су накнадно додати од стране уредништва сајта Митрополије Србије Цркве ИПХ Грчке, као и коментари испод слика и видеа.)